otišli smo tamo posle D-ovog turnira da se on nagradno provede u igraonici smeštenoj uz ’restoransku halu’ tržnog centra (ne znam kako bih drugačije nazvala ogroman plato zastrt plastičnim stolovima i školjkastim stolicama, koje koriste konzumenti hrane kupljene na svim unaokolo raspoređenim restoranskim pultovima: od meka, pohovane piletine i poslastičarnica, do salata, ribe i organski gajenog povrća)…
… bilo je nečeg užasno deprimirajućeg u prizoru cirkulisanja urbanog sveta kroz to nedeljno popodne. izvesna sterilnost ugođaja prkosila je prirodnim postavkama leta i podvlačila iščašenu ‘aerodromsku’ atmosferu – izgledalo je da su ljudi tek na proputovanju, kao da su svi u mislima na nekoj sasvim drugoj destinaciji, u prolazu, usput, niko zapravo prisutan… svedočili su mi o tome: dve drugarice, dok su nožem i viljuškom mrcvarile kriške lubenice i zajedničko vreme provodile tipkajući poruke na svojim mobilima; savršeno telo uspravnog držanja i orlovski pogledi preko sale devojke preko puta, dok je čekala momka (kako nam se pokazalo kasnije), sva ograđena markiranim kesama; tužan izgled starca koji je jelo nalik domaćem jeo prilježno i halapljivo, močeći hleb u saft i ne gledajući ni u šta drugo osim u tanjir pred sobom; ocvali manekenski izgled pedesetogodišnjaka na čijem je poslužavniku servirana ponuda u vidu barenog brokolija, šargarepe i jedne limenke piva..
ne umem do kraja ni da objasnim zbog čega sam svim tim slikama rastužena. pretpostavljam da mi je falilo doticanja, ponajmanje fizičkog. verovatno i osmeha.
ipak, ostavljam ovde i belešku o rezervi spram sopstvenih opažajnih resursa. jer, sasvim je moguće da koristim zastarele alate i merne instrumente, kojima je nemoguće detektovati i pouzdano meriti bliskost i duhovne domete u kojima se kreću istinski reprezenti ovog vremena.
utoliko je moja interpretacija scene i njenih aktera bitno manjkava, ili čak totalno pogrešna. ili bar svedena na meru (ove) jednine.
Alana bez zemlje klikera 
zapitaš li se ponekad da li tvoj trenutni pogled na svet menja izgled tih ljudi? jesi ti tužna ili su oni tužni… ja retko kad umem da razgraničim
Ovo me podsetilo na rečenicu koju sam pre par dana čula- prijatelji se ne dodaju, nego stiču.. Novijeg je datuma i to sve govori..
Odličan tekst, i dokaz da uvek postoji neka sitnica koja oda i brižljivo složene slike. Najupečatljivija mi je ovako na prvu ta limenka piva, a ima istine i u tome da nas naša „sitnica“ toga dana, nemilosrdno odvede do te neke tuđe koja sve odaje.
Najjača si u „žutoj minuti“. Kiša doprinosi…
Definitivno,ako neshto fali ovih dana to je osmeh.
>>> nestalna – da, sigurno biva da trenutnim raspoloženjem ‘obojim’ i okoliš, ali ovo nije bila takva prilika. naprotiv, uživala sam u neradnom, letnjem danu sa voljenima, sestrić je upravo osvojio turnir i sa Đ. otišao da ubacuje koševe u igraonici, a ja ostala da ih čekam uz kafu, pa imala vreme i prostor za malu, ‘posmatračku’ ekspediciju… čak i ta rastuženost je došla kasnije, kad sam sve te slike sagledala u nizu i kad se ispostavilo da je uz sav ljudski metež i cirkulisanje, dominantna odrednica tog mesta – praznina.
>>> bubiljub – i ja pre neki dan na fb naišla na par slogana uz reklamne sličice za Amstel pivo: „… za prijatelje koje smo stekli pre nego što smo ih ‘dodali’…“ ili: „.. za trenutke kada nam za kucanje nije potrebna tastatura…“ i: „… za trenutke koje šerujemo uživo…“ dopali mi se jer su istina.
>>> MG – ove slike su fakat uslikane unutrašnjim fotićem čiji objektiv je krajnje subjektivan ;), tako da svašta govore i o meni… a što se limenke tiče, mislim da posle odgovora koji sam upravo dala prozorici, pivo mora biti Amstel ;)
>>> Grofovski – moguće. kiša je makar doprinela da se mašim svoje prošlogodišnje beležnice sa tzv. jutarnjim stranama i pronađem zapis o prvom julskom danu leta gospodnjeg 2012… istina, postoji tu jučerašnji mini-dodatak. ;)
>>> Oloriel – užasno fali… čak i ako nemamo razloga za smeh, poneki osmeh bi vredelo da se prošvrcuje. pravi osmeh je mesto mekog u ljudima, odatle malo šta može da te ogrebe ili nažulja. ;)