grozan period na poslu. svake godine u ovo vreme, zbog periodike koja ima veze sa zakonskim rokovima, otprilike je ista histerija i panika. plus, unazad par godina, gazde permanentno smanjuju troškove radne snage, pa svako od nas preostalih u redovne poslove s vremena na vreme dobije po porciju zaduženja od onih koji su otpremninom ubeđeni da je za njih najbolje da odu ili su sami procenili da će im za živce i život biti korisnije da koju godinu pred penzionisanje provedu kao štićenici nacionalne službe za (ne)zapošljavanje. sve to liči na morbidnu verziju muzičkih stolica… ili, možda još slikovitije na film ’i konje ubijaju, zar ne?’, koji sam gledala kao klinka, i kog se zapravo vrlo slabo sećam, ali mi ostao zapečaćen osećaj užasne, nerešive teskobe.
štitim se udisanjem proleća. bukvalno. izađem ujutro na terasu da (u)dišem. pa se čudim kako limanski vazduh ovih jutara ima neki vodeni kvalitet, iako je Dunav odavde udaljen skoro pola kilometra. naravno, tu je i to zeleno, spasonosno aprilsko, jedinstveno zeleno hlorofilnog bujanja, na koje sam oduvek osetljiva, kao i (manje ili više) svaka zverčica na ovoj planeti. štitim se ljubavlju. štitim se buđenjima ’bez upotrebe sile’, zato što je sunce ušetalo u sobu pre nego što se na mene zajurio alarm mobila. štitim se jutarnjim stranicama, ispisanim na nameštajnoj prinovi u našem stanu – stočiću sa okruglom staklenom pločom, na tri elegantne gvozdene nogice. štitim se tišinom, nedeljom naročito, kad u svesku zapisujem: rane na tišini nedeljom se neguju posebno delotvornim melemima i zaceljuju mnogo brže nego drugih dana. štitim se čitanjem romana napisanog pre ravno pola veka, duhom i perom 29-godišnjeg Lenarda Koena. kad neko piše roman tako što u njega posloži na stotine kratkih pesama i slika pohvatanih najsitnijom mrežom duše, onda čitanje tih zapisa liči na odlazak na sveto mesto… ovih dana radim to ujutro pre posla, a onda ponovo predveče, čitam polako i malo-malo pa spustim knjigu, puštam da se pročitano sleže, pa zovem nebo u pogled, pa samo ćutim i motam, pa se nasmešim, pa podelim, recimo, ovo:
”Teniski teren ograđen visokom žicom izgledao je kao kavez za neku ogromnu životinju bez krila, koja je ipak nekako uspela da utekne.”
ili:
“Jedne su noći sedeli na nečijem travnjaku, njih dvojica talmudista, uživajući u svojoj dijalektici koja je zapravo bila maska ljubavi. Razgovor je bio veoma žučan, kako dolikuje dvojici dečaka koji u razgovoru otkrivaju kako je dobro kad nisi sam.“
ili:
“Od sedme do jedanaeste je prilična komadeška života, u kojoj se mnogo otupi i zaboravi. Legenda kaže da tad polako gubimo sposobnost da govorimo sa životinjama, da nam ptice više ne dolaze na prozor da pričaju s nama. Kako nam se oči privikavaju na prizore sveta, postaju imune na čudesnost.”
štitim se prisećanjem da svet ima neuporedivo lepših lica nego što je ono koje mi ovih dana najčešće prikazuje, recimo:
Alana bez zemlje klikera 
moj sluh je jos uvek izostren na cvrkut ptica. Uvek ih nekako cujem i najsladje mi je kad krene neka pticja rasprava u krosnji drveta pored mog posla. Lep ti je odbrambeni mehanizam.
samo da citiram rašu popova: ne pratim ja vesti o kosovu, prate one mene :)
p.s. ćeš da mi pozajmiš tu knjišku?
Draga Alana,
Uzivam u tvojim postovima i sa i bez zemlje klikera :))).
Imas Koena? U mestu gde ja zivim nikad nisu ni culi za njega :(
moli se Alana sa sve klikerima i bez da češće sublimira, inspiriše, sagledava, piše i motiviše! Unapred zahvalna verna konkretno čitateljka :*
>>> robin – da, ptice su posebna priča… tj. pesma. ;) vidiš, simptomatično mi je što ih na poslu uopšte ne čujem, iako su u blizini neke stoletne jelke, mora da ih ipak ima. moraću da poradim na regeneraciji sluha, to nije nevažan točkić mehanizma. :)
>>> nabokovski – tebe će Koen (s)naći i bez da ti ga ja pozajmljujem. ;)
>>> Anonimni – :) drago mi je zbog uživanja. nije mi drago što u tvom mestu nisu čuli za Koena. no, roman iz koga su citati je friško izdanje Geopoetike, pa pretpostavljam da će uskoro neko od knjižara ipak čuti… ;)
>>> bubiljub – :) verna čitateljko, konkretno sam vrlo polaskana, a kanda i motivisana, jer me eto sa novim prilozima za biografiju jednog super-proleća! ;)
Odavno sam priznao da si ti jedna od retkih za kojima se povodim u izboru za čitanje.
povodiš se, a onda se (uglavnom) dobro provodiš… ;)