ŠTA DALJE… ?

… i dalje volim gromovite letnje oluje (pod uslovom da sam unutra).

… sve dalje odlazim kupujući na buvljacima, kombinujem epohe i duhove, smišljajući priče što stoje iza mekanih ogrtača sa karnerima po rubovima.

… posmatram ljude i čitam im stvarne godine iz ritma hoda kojim overavaju zemlju pod sobom, odlazeći sve dalje i dalje.

… teram od sebe, što dalje mogu, demone posesivnosti i sitničavosti koji me povremeno pridave i čine da dišem plitko i histerično. nije to prirodno za nekog ko živi za otvoren prostor i puna pluća.

vino i dalje ima odličan ukus.

:)

—

sledećih godinu dana, ako poklanjam knjigu, poklanjaću samo Koena. zato što sam, pročitavši roman („Omiljena igra“, ovde već pominjan), bila baš tužna što nemam pred sobom još 1000 strana pisanih njegovom rukom. zato što sam, posle onog  beogradskog koncerta, poput autora teksta na koji sam danas slučajno nabasala na netu, i ja s G. komentarisala kako je Koen čovek potreban svetu… i da je će bez njega jednog dana ovo biti mnogo jadnija planeta. nadam se da je taj dan daleko.

—

Lenard Koen: “Omiljena igra”:

Neke žene svoju lepotu nose kao da je to preparirani sportski auto ili čistokrvni rasni konj. Onda je gaze do daske na svakom sastanku i odgovaraju na pitanja ne silazeći iz sedla. One srećnije dožive manje udese pa nauče da hodaju ulicom, jer niko ne želi da sluša arogantnu matoru gospođu. Neke žene svoju lepotu kriju pod slojem mahovine koju povremeno nešto uspe da ukloni – ljubavnik, trudnoća, možda smrt – pa se probije neverovatan osmeh, duboke radosne oči, savršena koža, ali to je samo privremeno i ubrzo sve ponovo obraste mahovinom. Neke žene lepotu proučavaju i falsifikuju. Razvile su se čitave industrije da bi se opslužile ove žene, a muškarci su istrenirani da im se one dopadnu. Neke žene svoju lepotu naslede kao porodičnu relikviju i postepeno nauče da je cene, kao što u nekoj velikoj familiji naslednik postane ponosan na neobičan oblik brade koji su imali njegovi brojni dični preci. A neke žene, mislio je Brivman, žene poput Šel, stvaraju lepotu u hodu, ne menjajući toliko svoj lik koliko zrak koji ih okružuje. One ukidaju stara pravila svetlosti, one se ne mogu tumačiti niti upoređivati. One svaki prostor čine jedinstvenim.

—

„Tamara, hajde da više ne otkrivamo ništa novo jedno o drugom.“

„Je l’ to lenjost ili prijateljstvo?“

„Ljubav!“

—

„Hajde da budemo neskromni.“

„Odlična ideja za svaku situaciju.“