U TRENUTKU…

… kad sam poverovala da mi je stari blog trajno iščezao, totalno sam se skenjala i bila jako ljuta na sebe što se nisam potrudila da sve spasem na vreme, tim pre što živim sa glavnim ’uzbunjivačem’…

… a onda su, malo po malo, u monolitnom zidu koji mi je zaklonio sunce, počeli da se pojavljuju sitni prorezi i raspuknuća, na nekim mestima i čitavi prozori: setila sam se da sam gro pesama redovno pohranjivala na jednom forumu, sve do polovine 2012. godine; onda sam proverila koliko blog-sadržaja sam sačuvala na kompu dok sam to još radila iz meseca u mesec, dobrim starim copy-paste alatom, pa se ispostavilo da imam prvih godinu i po dana (sve sa komentarima); potom sam pogledala šta mi čuva fb-arhiva, gde sam počev od 2010-te prenela bar 50% blogovskih postova.

sve to mi je već znatno popravilo raspoloženje, a onda se pojavio P. i nonšalantno, ko usput, uputio me kako da u bespućima interneta pronađem mesto gde je klikeralište arhivirano bez ikakvog mog zalaganja i/li volje.

triput ura za P. ma stotinu ura, i bravo, i hvaaala do neba i nazad, pa ispočetka! :)

verujem da ima onih koji bi zbog te auto-net-arhivske rabote popizdeli, ali sam se ja obradovala kao malo dete i juče popodne satima krstarila po sopstvenim starim tekstovima, u neverici šta sve i koliko brzo čovek zaboravlja.

bilo je tu rečenica koje sam čitala kao da su tuđe, ali me neupitna intimnost opisanih doživljaja i ličnih stanja uveravala da sam jedina osoba na svetu koja je to mogla zapisati.

bilo je da se događaja ili nečije opaske setim tek pošto pročitam opis, pa scena odjednom ispliva sasvim jasno, iako se na stazama uma toliko zakorovila da je, bez te blogovske ’mape’ nikad ne bih ponovo našla.

bilo je da zaključujem kako je 6 godina sasvim dovoljno, i taman, da se kaže sve što se ima, pa je pitanje ima li uopšte smisla novi blog.

—

danas mislim da ima smisla. pogonsko gorivo za buduće postove biće nova percepcija – ona koja prirodno stiže sa godinama, ili usled značajnih promena i događaja u okruženju i (s) nama, ili samo zato što se svakog jutra budimo novi, nikad pre baš baš isti (niti ikad posle)… i tako dok nas ima. :)

—

kad sam već u prolazu, ne bi bilo fer da se ne osvrnem i na akutne radosti:

– terasa nam je opet omiljeno mesto za večere, vinska nazdravljanja i šašava prateća razglabanja:

– sestrić mi je sa mora doneo prekrasnu narukvicu. zbog duše koja je poklon tako pažljivo birala, srce mi je puno do presipanja:

– Fruška je bila potpuno magična u sumrak najdužeg godišnjeg dana:

– petkovski vatromet otvorio je sezonu novosadskih žurki na otvorenom:

– leptiri su mi se vratili s punim poverenjem i u svoj svojoj božanstvenosti:

–  na kalendarsku tračicu okačila sam zveckave priveske na datume od 10. do 14. jula i od 16. do 28 avgusta, da ni na tren ne zaboravim kakva me vrhunska zadovoljstva tek čekaju ovog leta. :)

—

podsećanja radi, jedna selidba sa starog bloga – pesmičuljak napisan pre tri godine, koji začudo i na moje zadovoljstvo, još uvek važi. :)

POGODBA

mogla bih da ti pevam prateće vokale,
il’ da ti diktiram uzlazne oktave,
mogla bih se izmisliti uvek ispočetka,
pa da sam utorkom drukčija od petka,
mogla bih te zaokružiti u zagrljaj,
ili te po(d)vući u najdalji dalj,
mogla bih naručiti razna klopa(ra)nja
od domaće hrane do (u)voznih s(er)viranja,
mogla bih te u snu čekati za svitanja,
il’ te otpratiti u noćna pitanja,
mogla bih ti odsvirati varijaciju
na najistančaniju telesnu intonaciju,
mogla bih kroz zidove prolaziti lako
ako tvoji duhovi požele baš tako…
… ma, u redu mi s tobom svaka izvedba,
pratim te na liticu, sledim na dno mora,
dogod nam važi početna pogodba:
može sve, al’ ništa ne mora…

:)))