liznula me
minula epoha
zrnom kupine
ubranim na groblju.
zaplavljeni oblak
sa mojim plavim jezikom
urimovao je kišu reči
pa letnjim pljuskom umio zemlju.
zemlja je duboko udahnula
i čvrsto zagrlila klice mojih misli
eno ih, puštaju korenje da se spletu
sa žilama kupinovog žbuna.
Alana bez zemlje klikera 
kupina mi je vec par dana u grlu i ne znam da li su klice tuzne ili sretne.
verujem da i iz tužnih klica mogu izrasti slatke kupine, a čak ni sretne klice ne garantuju da plodovi neće biti kiseli… za to ćemo sačekati da se okrene još jedan krug.
p.s. proguraj tu kupinu kroz grlo, ima lepših knedli na vidiku… padaju mi na pamet: gomboce sa šljivama! :)