sam sanjala leptire: na raskošnoj livadi, stotine lepršavaca raznih sorti rojilo se pored mene, a ja sam hodala kroz predeo ko kroz magiju, zakoračivši u samo srce kaleidoskopa…
… jedini je problem bio fotić, koji nikako nije uspevao da radi svoj posao. stigli bismo do nameštanja kadra i ostalih mincanja, ali bi izostao klik, dugmence se jednostavno kočilo i ništa od viđenog nisam uspevala da sačuvam na slikama. lepota mi je bila data za upijanje okom i moždanim vijugama, ali ne i tehnikom. šta mi to poručuje? da se treba osloniti isključivo na ono što se može poneti u sebi? da je mozak jedino pouzdano mesto za skladištenje slikovne ’zimnice’, ono na kom ću uvek moći da pronađem kadrove livade po kojoj sam hodala jednog letnjeg popodneva. hm… u tom slučaju, san nije ništa inferiorniji od jave. iz njega ne mogu da ponesem materijalizovane slike, ali su one koje su me noćas ispečatirale toliko snažne da se sve pregledam nemam li ipak negde na telu otiske mastila.
Alana bez zemlje klikera 
smisliće jednom neki usb koji ćemo pre spavanja gurati u uvo kako bismo ujutru mogli da prelistavamo snove
ono s radovanjem i strahovanjem dole sam isto bila ja, ali iz nekog razloga mi sistem nije objavio ime, a posle ni brisanje i objavljivanje…
iskreno, ne znam da l’ da se radujem il’ da od toga strahujem…
kad bi moglo da se u stvarnosti ( pa bar na fotografijama) prozivi jos jednom ono iz snova, bilo bi lepo ( bar kod mene).
još jednom bi valjalo proživeti i neke trenutke jave, ali da, snovi umeju da budu daleko iščašeniji, podržavam… :)
Svaka čast – prelepa minijatura.
Pozdrav! :)
:)
hvala, volim ako je tako.
pozdrav! :)
Naš san – to smo mi u nekoj drugoj dimenziji. Neverovatno u kakve svetove dospevamo i koliko mudrosti umemo sebi da poručimo dok spavamo.
Ta opčinjenost leptirima je nešto što delimo (pored zajedničkog grada).
jedno vreme sam beležila snove… osim što su priče bile prilično opičene, često nisam uspevala da im domentnem poruku neposredno nakon sna, ali se događalo da budem šokirana kad isti tekst pročitam posle mesec-dva. povremeno bi mi i imena bila unapred data, a da ja to nisam shvatala. neverovatno!
delimo dve divote. :)
Probaj da zažmuriš i onda samo pratiš osećaje i vidiš slike koje nemaš ali ih ustvari vidiš „osećajem“. Tako nekako ja radim :)
najveći klik za te slike koje se vide osećajem iako ih zapravo nema meni pravi muzika… naročito kad mi nije do tančina znana i (pre)ispitana.
a ni žmurenje mi nije strano. ;)