Na jednoj od terasa, na petom spratu, dekica premeće neke stvari po rukama, dugo ih zagledajući, čini se proveravajući nešto. Shvatam da je to jedina terasa koja izgleda haotično, prilično zakrčeno predmetima, sve ostale su relativno sređene. Moguće je da je dekica sakupljač. Ima tog sveta koji u poznom dobu počne da ’hrčkari’ i ničega više nije u stanju da se oslobodi, sve je potrebno ili bi moglo postati, i onda se stvari gomilaju po špajzovima, dvorištima, ostavama ili, eto, terasama…
Jedva hoda kroz gužvu od stvari, pa dokorača do nekog kredenca, odatle vadi krpice koje odmah zatim vraća, potom otvara kutiju nalik na monopol il’ kakvu sličnu društvenu igru, zatvara je, diže tufnastu kesu sa poda, zaviruje u nju, skuplja flaše i stavlja ih u kesu, one se sudaraju i to se stakleno glasa sve do mojih ušiju.Onda se čovek provlači nazad do vrata terase, nestaje u sobi, ispostavlja se da je otišao po metlicu, vidim kroz providnu ogradu pogrbljenu figuru kako čisti mesto gde su do maločas bile flaše. Ima na sebi tanak, pretpostavljam končani džemper braon boje, koji, uz njegovu sedu glavu, čini naj(o)tužniju moguću kombinaciju. Sa braon odećom sam i inače posvađana, ali ta prolivasta je čist horor. Osim što je užasno tužna. Naravno, dirljiva mi je cela njegova pojava i pospremanje, i ne mogu da prestanem da vraćam pogled, a nema šta da se vidi, i nemam pojma zašto to radim i zašto nikad ne racionalizujem postavku u startu: da, sede glave zaslužuju izvesno početno poštovanje, ali samo to. Jer, svi su oni jednom bili ljudi u punoj snazi, zlojebi ili vetropiri, sveci ili manijaci, niko od njih nije bez debele sveske priča iza sebe i ne treba da mi se svi apriori dopadaju i izazivaju bolećivost. A izazivaju, hvala na pitanju.
Ipak, moguće je da mi sama ta slika starosti: usporenost, drhtavost i klecavost – pecaju sažaljenje, i možda je sve to samo osećaj iz paketa ’eto gde mi svi idemo’ (i to pod uslovom da smo srećnici koji će starost dočekati)…
Nebitno za dalje razglabanje, jer do odgovora neću stići. Ne domašujem. To mu je kao u onom crtiću o konzervi i otvaraču, kad nešto od ta dva uvek fali. Kad se otvarača domognem, ko zna, možda ću i sama bauljati po terasi, probijajući se kroz hrpe preko potrebnih stvari, dok me neko iz zgrade preko puta posmatra i nimalo ne razume. Jadan.
Alana bez zemlje klikera 
i bas napises post o necemu sto od jutros izbijam sebi iz glave, da precutim jer cu ispasti najveci baksuz na svetu. Mesara, dekica u lepim bermudama na „crtu“, anatomdskim sandalama kao malo dete i zutoj majici. Prednji deo tela toliko savijen da lici na neku povijenu lutku. Lagani drhtav glasic “ A da li ce biti junetine“ “ Stize u tri roba, sta znam, dodji onda delimo dzabe“ gledam po mortadelama i kazem cuti.“ Pa vi znate da li ce doci?“ “ Pa kazem ti dodji u cetiri “ . Dekica stoji kao ukopan, prosto uvredjenost tretmanom osecam na daljinu i ne smem pogled da pomerim. “ Pa pricamo kao ljudi, hteo sam da Vas pitam, Vi radite ovde pa znate“ “ Ma dodji u cetiri , kazem ti“. Gega se polako pored mene dok placam i izlazi. Bingo, pridjoh do dela sa mesom, izmedju naredjanih slanina mi se pogled ukrstio sa telecom glavom sa naocarima. “ Mislim da nije uredu da se starijem gospodinu ovracate sa Ti, ne ove i ne na radnom mestu a privatno mozete onako kako znate“ Teleca glava klima, cekam jos trenutak da vidim da li zeli jos nesto da kaze, ne samo klima. Pogledom obuhvatih i kolegu, dve sa delikatesa koje su se smejuljile visprenosti pre par minuta. Niko nista da doda, ok i odoh. Kasirka je rekla “ Do vidjenja“ ja nista.. Kada udjem sledeci put tamo mozda dobijem i polutku u glavu :).
Ps braon boju ne podnosim
PS 2. Izvini , rekoh a komentar je, jeste ne zasluzuju nekad sazaljenje ali ni ovakve tretmane.
sve sam videla… savršeno si opisala celu situaciju, i evo, knedla je tu, nepogrešivo.
p.s. takve tretmane niko ne zaslužuje, to prevazilazi onu meru poštovanja za sede glave u kojoj se nas dve (pro)nalazimo, kod teleće glavi je na snazi elementarno nevaspitanje! :(
I sama sam bolećiva na te prizore a viđam stare ljude svaki dan, i obično pokušavam da ih zamislim kao nasmejanu decu.
Bauljanje u paru biće interesantnije jednog dalekog dana :)
da, ima nekoliko starih ljudi sa kojima mi to odlično uspeva, oči im se još smeju i sve više mi je jasno koliko je to čudesno… moraću da uzmem pelcer od njih. :)
bauljanje u paru je za one koji imaju sreće, a pošto sam ja jedna srećnica… biće zanimljivo. ;)
Dok prčkaju po pretrpanim terasama to još i mogu da shvatim, moraju nečim da se zanimaju. Ali pre pola godine, kada su najavljivali onaj famozni smak sveta, moja prva komšinica (koja ima 75 godina) bila je potpuno van sebe od panike. E to je nešto što nikako ne mogu da dobacim.
sećam se oca mog prijatelja koji je doživeo baš pozne godine u vrlo lucidnom stanju (mislim da je umro sa 94) i koji je poslednjih godina života imao napade panike… otad mi to nije nerazumljivo. oni su po prirodi stvari nadomak one strane. realno, svi su/smo, uvek, ali do nekog doba se ljudi relativno lako opiru tome nerazmišljanjem ili idejom da ‘još nije vreme’. a onda ih spuca to da čak i uz najbolju sreću tog vremena ponestaje. meni to jeste za smrznuti se. brrrrr… parališuće.
Stanje stvari koje izazove mučninu.
takvo je stanje stvari…
p.s. podsetila si me na Selindžera i naslov one njegove sjajne priče: ‘Za Esme – s ljubavlju i mučninom’.
slični prizori kod mene izazivaju tugu… tako je bilo dok u jeku mladosti i najveće snage nije bilo ni ideje da svi idemo ka tome, tako je i danas kad sve više bliskih i dragih osoba iz okruženja neumitno korača prema predvidiljivom kraju, a zebnja koja glasi „sve nas to čeka“ vreba hladnim dahom… uz mnogo više razumevanja nego ranije. i uvek prisutno osećanje neslane šale života i smrti.
tim su mi svetliji i čudesniji primeri ljudi koji su sa tim neslanim šalama umeli (ili umeju još uvek) da se nose sa puno duho… imala sam dedu koji je to umeo i samo se nadam da sam pokupila neki njegov gen. :)