IZ MORSKOG DNEVNIKA :)

subota, 17. avgust
dakle, ovo je savršeno! studio je na spratu, a pogled apsolutno božanstven: na more, brežuljak koji iviči zaliv, plažu, masline i delić puta kojim se automobili spuštaju na plažu iz vila na brdu; a terasa nam je dobrim delom natkriljena bugenvilijom u punom cvatu i suncobranom sa retro šarom, tj. naizmenično uklopljenim ’jedarcima’ crvenog, plavog, zelenog i žutog (upravo onako kako sam kao klinka crtala suncobrane).
nedelja, 18.avgust
prisećam se Andrićevih rečenica kojim je zabeležio tri misli na morskoj obali i otprilike rekao: nema cveta bez mirisa na obali mora (u šta smo se u sinoćnoj šetnji uveravali više puta, a zbog čega sam ja u jednom trenutku zavapila: pa hoću baš takav parfem!), samo sa stihijom snega može se uporediti stihija mora, i – misao se javlja ređe, ali je zato čistija i snažnija. e, o toj trećoj opasci upravo razmišljam. o tome kako mnogi minuti prođu a da ja samo sedim, gledam i upijam. spontano se svedem na zahtevni minimum i stopim u neki od osnovnih elemenata – kamen, more… obgrljena morem, puštam da me ono mazi i plivam u srećnim zamasima, gledajući u tvrđavu nad uvalom, polako odmičući od početne tačke. onda se okrenem i opet samo plivam. potom se opružim na leđa i bez ikakvog pokreta – samo plutam. osećam sunce na licu, a uši mi, potopljene pod vodu, utišaju svet na tapacirani šum. kad izađem, legnem na peškir, osećam kako mi kapljice prave minijaturne potočiće dok se slivaju sa stomaka i prevrćem tople oblutke među prstima. posle kažem Đ-u da me na ovo podseti kad me u nekom novembarskom ili februarskom danu sustigne malodušnost ili jako pošizim na posao. da, ovo je spremanje zimnice, između ostalog. u mentalne teglice ukrčkavam lepotu, čistu, nekvarljivu, bez konzervansa.
ponedeljak, 19. avgust
sedeli smo u tvrđavskom kafiću, visoko iznad mora, kao na prestolu i osećali se čisto kraljevski, kad je Đ. rekao da kad kroz te ogromne borove pogleda onaj deo mora gde se vidi samo ono i nebo, ima osećaj da pilotira.
utorak, 20. avgust
započinje nam četvrti dan. svesna sam da kreće ubrzanje. za protekla tri dana otkrili smo većinu glavnih staza kojima ćemo koračati, pukli su prvi pogledi sa tvrđave, sa mola, sa Krioneri plaže, pale prve ljubavi sa mačkama-lokalcima, pojedena prva kila grčkih nektarina, a Valtos plaža overena sa desetak veeelikih kupanja.
sreda, 21. avgust
pun mesec na zalasku. to je ono što upravo gledam na još noćnom nebu iznad brdašca koje uokviruje Valtos uvalu. 5.58 je i mi danas idemo na izlet – obilazak jonskih ostrva. neobično mi je što još nije krenulo svitanje. avgust. da je jun, pretpostavljam da bi uveliko bio dan. vredelo bi to proveriti.
subota, 24. avgust
… ali smo iskoristili priliku da preplivamo do ostrvceta, koje je čarobno. svo je zasuto četinarskim iglicama i miriše na smolu, a belina crkvice, zidova oko nje i platoa ispred, emituje takav spokoj da se čovek momentalno oseti zaceljeno, ma čime bio ’ranjen’. priroda mu to radi, a crkvica ništa ne remeti. volim što smo otplivali tamo. čini mi se da će to biti jedno od onih mesta gde sidrim misli kad se previše ustalasaju i treba im uporište, nešto stabilno, lepo i istinito. zaštićeno. spokojno. da, imam još jedno moje mesto pod suncem.
nedelja, 25. avgust
obožavam kad posle plivačkih ’seansi’ zajedno plutamo. uhvatimo se za ruke i ležimo na vodi. gledamo u nebo dok nam u ušima bubnja huk mora, udaljenih brodskih motora i velikog plavetnila. topot ribica? kako se ribice oglašavaju kad u jatima projure kraj tebe? elem, dok tako ležimo, biva da se zagrlimo, ili se vučemo naokolo kao neki iščašeni padobranci, praveći krakove zvezda i drugih figura nogama i rukama… bestežinsko stanje. more nam pruža to bestežinsko uživanje. pa se i volimo bez težine. samo se volimo. hvala, drago more!
ponedeljak, 26. avgust
smešno mi je što smo za manje od 10 dana boravka uspeli da pronađemo omiljeni kafić i piceriju. konobari u obe tvrđavske smene nas prepoznaju i pitaju naručujemo li isto. počinjemo da se osećamo i ponašamo kao kod kuće.
utorak, 27. avgust
spakovani smo od sinoć, ostale su još samo sitnice. uvala izgleda magično, kao i svakog jutra: vodeni tirkiz, sitni talasi i visoke katarke brodića usidrenih uz suprotni rub uvale. sedam je sati i plaža je pusta. juče popodne sam se ispozdravljala sa morem i shvatila da, koliko god ja grlila njega, ono mene grli jače. a kad pokušam da ga poljubim, uvali mi jezik. strasno more. strašno more. divno more. ljubav…
—

p.s.

sve ove zvezde padalice za mene!?
nije ni čudo što mi se ispunjavaju želje.