volim kad s radija krene pesma na jeziku koji ne razumem. pustim da me kroz nju vode samo muzika i ritam, unesem se u atmosferu bez verbalnih ’instrukcija’, pa sama (do)dajem značenje, u sebi pišem tekst i smišljam kraj. srećan mahom. sklona sam srećnim krajevima. verovatno zato što je previše nesreće i nesrećnih svuda naokolo. računica mi govori da je jako puno sreće potrebno da se u takvu životnu postavku unese kakva-takva ravnoteža. zbog toga, sreću treba kalemiti na svaki živi izdanak koji se pred nas pruži. verujem da se često primi.
sreća nije toliko zahtevna koliko većina ljudi veruje. jednostavna je. jede trenutke. na kašičicu. pije mekane note. na slamčicu. pušta pipke, da nas lakše uhvati. pod uslovom da ne bežimo. ne pokušava da nas shvati. zna da je to nemoguće. sklona je da nas prihvati kakvi jesmo.
hej, hej, tu saaaam, heej! – mora da nas viče ponekad. kad joj je glas previše tanak da se probije do naših zaglušenih ušiju, kao pojačalo koristi lavež pasa, automobilske sirene, tenor-saksofone, morske talase, radio-talase, zvona na biciklima, zvona na crkvama, zveckave narukvice, uzvike s dečjeg igrališta, žamor gradske plaže, cik zore!
—
jednostavnost je i prihvatanje. prihvatanje da nije nikakva tragedija što sam, stavivši svetle farmerice na iskuvavanje zajedno sa belim stvarima, upravo dobila turu veša u jednoj, srećom ujednačenoj i vrlo svetloj, nijansi plave. neke majice i košulje su takođe dobile paspule u toj boji. kontam da sam obnovila garderobu, a da se nisam makla iz stana. moja verzija kupovine iz fotelje.
—
kupila sam si prošle nedelje srebrni prsten sa mesečevim kamenom. ne bih li samoj sebi opravdala taj neplanirani, egoistični trošak, ’tešila’ sam se kako odavno sebe nisam počastila ni sa čim (ne znam samo pod šta onda da podvedem letovanje… teška obaveza godišnjeg (od)mora?), i kako sam pomogla kućni budžet kume moje prijateljice (inače majke dvoje sitne dečice), i kako je to sigurno još ’ko zna zašto sve dobro’… recimo, mesečev kamen slovi za neutralizatora stresa i kao stvoren je da uzavrele emocije ukanališe pod kontrolu volje i racija. dakle, ubuduće ću, pod uslovom da mi je prsten na ruci, biti bolja kancelarijska koleginica, i uopšte, sve moje poslovne saradnje će biti čisto medomlekanje… a tek ljubavne! jedva čekam da prođe mesec-dva, što je valjda dovoljno da se utvrdi ’prolazno vreme’ učinka celog tog ’mesečaranja’, pa da pitam dragog koliko me je moćni prsten prodobrio. u svakom slučaju, nezavisno od toga koliko mi je ta stvarčica u životu bila nepotrebna, priznajem da je biti gospodarica takvog prstena simpatična rabota. onako bezvezno, ženski.
;)
Alana bez zemlje klikera 
Shoping iz wesh fotelje dobila i ja par puta :) Čudo jedno od nijansi. Takav je i mesečev kamen, mesečasto, ženskasto, simpatično iznijansiran :)
hahaha, iz wesh fotelje, to!
kad se osušilo plavilo skoro skroz nestalo… šteta je stvarno zanemariva, pa sam opet ponosna što mi se sinoć živci nisu gubili. :)
Kako volim kad me ovako već izjutra, uz prvu kahfu, podsetiš na to da je život lep i da smo puni snage- s prstenom pogotovo! ;)
:) drago mi čuti da takve tragove ostavljam, jer baš verujem – i u lepotu, i u snagu…
s prstenom pogotovo! ;)
tako mi grejskala, ja imam noć :)
znači, više ne treba da brinem zbog Skeletora. :)
(praviću se da sam brinula… ;))
Razumem ovo za muziku – i sam sprovodim! :) A to što sijaš, sad znamo razlog!
skontala sam dosad da si ‘radijski’ čovek, mogla sam pretpostaviti da se puno ‘igraš’ sa pesmama… :) a sijanje je dobrim delom odsjaj, primim pa izreflektujem… ;)
(što od prstenja, što od prstonosaca ;))
ima nesto u tom kamenju, bar ja reagujem, tako mi se cini. Dovoljno je mentalno da ocekujes, mozda je i to. A iznenadjenje iz masine nikada dosta, imam u okolisu neke koji flipnu ( uglavnom pribegnem tvom sistemu, ma ne vidi se) a ja se filozofski odnosim prema promenama :). Sve su to krpe.
ma i ja reagujem na sve i svašta, i baš to što kažeš, možda najpre na ideju… ;)
naravno, krpe, plus ništa što prođe omiljeni mi filter: ‘sve će to jednom biti lane’ ne može me najediti… samo ono za šta iz cuga znam da će biti bitno i dogodine vredno je razmatranja, a ni to nije često za nerviranje. :)
Bože moj, meni ne bi trebao mesečev kamičak, meni bi I stena bila mala :)
“Something old, something new, something borrow, something blue…“
ta priča… :)
ona kavkaska za koju je bio okovan Prometej? ;)
uzgred, priča kaže da su u čast Prometeju ljudi počeli da nose prstenje sa kamenom…
p.s. donela sam sa jedne divne grčke plaže šaku potpuno belih oblutaka vrlo pravilnih, jajastih, nosim se mišlju da ubedim nekog zlatara il’ filigrana da mi jedan ‘uzida’ u prstenčić. taj bi me garant divno štitio, već time što mi pri svakom pogledu crta osmeh. :)