san

– u njega se pada, ponekad i veoma duboko, bez izgrebanih kolena i pocepanih laktova;

– tone se bez davljenja, iako može da guši i biva da padne teško kao kamen;

– za pravednike je vezan jezičkom sponom, toliko dugo i snažno da oni bez njega više nisu kompletni;

– ima žena koje slove za pozamljivačice njegove lepote, iako one s tom pozajmicom nemaju nikakve veze;

– neke letnje noći su ga uveličale do stihova;

– ponekad je živa kuća strave u kojoj se čovek nađe želatinoznih udova i oduzetog glasa, pa beži od urlajućih nemani po sobama punim iskrivljenih ogledala, sumpornih isparenja i izmičućih podova;

– lako se pretvara u vremepolov, što jednako lako nosi tebe u prošlost i drage pokojnike u budućnost koju nisu doživeli, da vas okupi za istim stolom za razgovor koji niste završili ili ga nekad niste ni mogli voditi;

– opremljen je preklopnicima koji zloću prebacuju u dobrotu, i obratno, pa je nevolja kad se neki zaglavi u pogrešnom položaju;

– postoje predmeti koji s njim koketiraju iz jave: klikeri, kaleidoskopi, klepsidre, krivuljari, kastanjete…(je li slučajno što jednoj K. na pamet padaju samo oni na ’k’?)

– ima oblik kule od karata koja raste do vrtoglavih visina i završava se srcastim kraljevskim parom iz kog ti oboje namignu, pa taman kad krenu da ti pred očima dobijaju treću dimenziju… sve oduva oštri dah zore;

– zavodi i mami, zbog čega je problem što u odlasku ostavlja tako malo. njegova posetnica je polaroidna fotografija peščanog zamka. divna je i podseća te na doživljeno, no suština izmiče. golica ti mozak s vrata svesti i svega se sećaš , ali više ne osećaš…

… iako slutiš da si znao kako je to biti peščano zrnce.

p.s. klikeri mi pozirali nekog od prvih dana septembra, vrlo javno, mada podozrevam da su deo nekog sna koji tek treba da me (s)nađe. ;)