REPRIZA – iz blogovskog zabavišta ;)

danas sam u besciljnom krstarenju kompom nabasala na spašene tekstove sa starog bloga, pa ih neko vreme čitala. glavni utisak mi je bio to što sam se odmah setila koliko sam se zabavljala tih prvih meseci blogovanja. sve je bilo kao na poligonu za dečju igru, čista radost. nedostaje mi to. razliku je napravilo proteklih šest i po godina, ali je lepo što biva da i dalje povremeno u jagodicama prstiju spuštenim na tastaturu osetim isto ono pulsiranje…

… večeras ipak samo reprize:

PREDSTAVA

ugođaj je bio sasvim pozorišni
sa srpom meseca kroz prozor dvorišni
i krojačkom lutkom kraj kreveta
obučenom u pocepanu mapu sveta.
na sto pored … baš blizu Grčke…
stavio si masline

i pustio nam cvrčke.

NAJSLABIJA KARIKA

sedam prstenova ću staviti na ruke:
jedan blistav – za noćni mrak
drugi crn – da pije sunca zrak
treći mapiran – za hod po ravnici
četvrti skroz gladak – za užitak zenici
peti sa kvarcom – da mi broji vreme
šesti nestalan – da mi menja teme
(i još jedan što retko izlazi iz sene)
sedmi, sa nišanom…
… za lov na mene.

ELECTRON BLUE

pitam ga šta je istina,
pitam gde počinje plima,
pitam ga je li mrtvo zlo 
i je li pod nama čvrsto tlo,
pitam ga koji je zbir
kad se saberu skok i mir,
i da li promena tog zbira može
da nas presvuče ispod kože.

—

jecaj zagrižene jabuke
dok je komadaju moji zubi
možda je samo znak
da zagriženost uvek gubi.

—

a to što mi se svaki pokret
tvog glasa kao božji dar čini
možda je samo melodija kojom
tišina na mene baca čini. 

—

mesečina korača po meni,
zabada se štiklama u tkiva,
uspavljuje misli razbuđuje seni,
traži da dokažem da sam živa…
da li i more mora dokazati
da su mu talasi puls i vene?
da li se sunce tebi potvrđuje
kad svakog dana raste i vene?
da li daljina podnosi isprave
za to što razdvaja i vuče?
da li lavež mora da potvrdi
kako negde postoji kuče?
mora li maestro dokaz da daje
kako muzika i posle njega traje?