INTIMNOST

‘… Now I’m not looking for absolution
Forgiveness for the things I do
But before you come to any conclusions
Try walking in my shoes
Try walking in my shoes…’ 

luda za: naliv-perima, knjigama, zagasitim telefonskim glasovima, mindjušama, maskarama, balonima od sapunice, subotnjim jutrima, belim kamenčićima, prugastim duksevima, zveckavim narukvicama, satovima, parfemima, psićima, piscima…

‘… I love the sound of you walking away
Mascara bleeds a blackened tear
And I am cold
Yes, I’m cold
But not as cold as you are…’

zarobljena u: jedan kadar iz poslednjeg ’devojačkog’ letovanja u starom gradu Budve, nekog 7. septembra predveče. i u Kišovoj mansardi. Koenovoj omiljenoj igri. Osterovoj reviji ludosti. Valjarevićevim zimama. Andrićevim znakovima. Kortasarovim školicama. Ljosinoj tetka Huliji, a jos više piskaralu. Kastanedinom putu u Ihtlan. Adamsovom vodiču. Koplandovoj generaciji. Selindžerovoj raži. Barnsovim ljubavima itd…

‘… Will I see you tonight on a downtown train
Where every night, every night it’s just the same, oh baby
Will I see you tonight on a downtown train…
All of my dreams they fall like rain, oh baby on a downtown train…’ 

hoću: da mi kroz NY Lu Rid i Majkl Stajp budu vodiči, pre nego što završim s Vendersom i svim njegovim Kubancima u Lisabonskoj priči. Zajedno sa Amelijom. I tamo ostanemo sve dok ne stigne 25. sat, i dok iz nas ne izleti onaj 21 gram duše. Samo još stignemo da se u Kratkim rezovima setimo svega što je vredelo. Istetoviralo se u džep s etiketom Amarkord. Da bi ostao zaključak: jedino važno je Ustvari ljubav.

‘… dok vani glazba svira
pitat češ me tiho
znaš li gdje si
ne mogu do glasa
ti mi reci
pokaži mi usne budi tko si
ovo sto nas plaši
to su đavli
od papira…’ 

zauvek u vlasti: letnje kiše, zagrljaja s ledja, njegovih trepavica dok spava, mirisa uglja iz dremljivih kuća Salajke, pahuljica koje se roje oko svetiljke nekog od prvih dana zime, možda baš za moj rodjendan, malih noćnih razgovora sa dragim pokojnicima, kolaž-papira od kojih Dušan i ja krojimo novogodišnje ukrase, arome neskafe s puno mleka, ukusa maslina, sira, bosiljka, paradajza i vrućih crnih zemički koje je umesila moja sestra, vina koje razvezuje zatvoreničke čvorove i zavezuje nas u zavereničke osmehe, bosih stopala na pesku, čkiljeceg pogleda na šećernu vatu oblačića na plavom nebu ispod kog ležiš mokar od mora, sa po jednim kamenim akumulatorom sunca na svakom dlanu.

‘… gurni me blago da se vratim u stanje
koje podstiče krv da se popne u obraz,
i sjuri u glavu, kao metak u čelo,
jer ishod je isti, i postajem siguran da

to je stvaran svet oko mene
to je stvaran svet oko mene…’ 

uglavnom volim ljude. ali me oni često žaloste. pa se snalazim ’pomoću štapa i kanapa’ – poštapam se duhom, vezujem za prijatelje. i kad god naidjem na prepreku, kontam: okej, to ne može, ajd’ da vidimo šta može… jer najčešće može.