… ili to u sebe želim da se vratim.
—
tako ovo. tako ovo što nisam sigurna šta je. tako ovo za šta sam jedino sigurna da ima veze sa tobom jer sam te (u)mislila, duboko, i na dah, pa je to što sam napisala izletelo kao katapultiran kliker, na mah, odmah…
ovo: tog dana je tišina bila toliko ubedjiva da sam na tren pomislila da mi nešto sa ušima nije u redu. a opet, kad sam obratila pažnju, zvuci su ipak bili: meškoljenje krute kragne jakne oko mog vrata, međusobno trenje nogavica farmerica u onom trenutku kad se korak premešta s noge na nogu, šuškanje kese sa lumunovima… zvukovna svedenost podvlačila je jedino moju samoću. pokazivala mi ko sam. svodila me na meru jednine. uperila reflektor i rekla – eto te, uradi nešto sa tim! pokreni mehanizam, podigni ruku, oglasi se, napravi buku.
slutim da se ovog trena ti imaš slično. neko lišće pod nogama, neko strujanje u prstima, na vrh ti kažiprsta misao, samo što se nije presamitila i istisnula sebe kroz grafitno srce olovke, na vrh ti palca planeta, vrtiš je k’o globus, pa skeniraš onim fluorescentnim, jurećim pogledom tužne gospice tokijskih nebodera, ružne pačiće južnoameričkih predgrađa, pepeljuge istoka, devojčice s šibicama, devojčice s knjižicama, okicama, nožicama…
okrutno se čini da dogod posmatraš ne učestvuješ. a kad se uključiš, šteker posmatrača istog trena ispadne iz kola za napajanje… a nije tako. i ti upravo hvataš, u tom svom bazanju, i u toj svojoj bazi, da postoje i mesta za instant-napajanje, da postoje otirači za višak mentalnog trunja koji će tvoje cipele očistiti pre nego što uđeš u sobu u kojoj želiš da provedeš noć, da postoji tečnost koja će ti oči nekog v(l)ažnog svitanja držati otvorene čak i dok spavaš, a ne zove se suze…
hajde, budi mi okej. uvek.
Alana bez zemlje klikera 