obožavam kako to rade klaviri.
nekako samodovoljno.
i da, slažem se da se ton dirki nikad neće zamotati u onaj čovekoliki– krik, vapaj, uzdah, uzvik, skok… kakav u sebe zarola saksofon nahranjen ljudskim dahom, i neće imati ono ’otkidanje od sopstvenih usta’, udaranje u pleksus i raspilavljivanje kakvim često raspoluti gitara…
… ali mi katkad samo klaviri pašu.
naiđe tako neki dan sa razjurenim lastama u padajućem nebu,
sa krošnjama koje čuvaju tajnu,
sa gandalfovskim nagoveštajima iz daljine,
sa slučajnim skladom boja predmeta na terasi spram moje,
sa akcentovanim udarima košarkaške lopte u dvorištu…
onda mi Keith Jarrett odsvira neki od svojih koncerata, ili izvesni Arturo Stalteri propusti kroz prste i sebe ’another green world’, onako kako je to namislio Brian Eno…
… i eno me, s one strane zelene.
;)
Alana bez zemlje klikera 
Utopi se u (kla)viru. Nemaš ništa protiv, zar ne? :)
naprotiv! ;)
ovo je neka nedelja klavira :)
jeste. :)
zato sam se i setila da sam o tome već pisala…
p.s. i ovo je ‘repriza’, kao i ostali postovi koje objavljujem ovih dana, a repriziram ih zato što dobro opisuju i moje aktuelno stanje, a i zato što neke od njih želim da mi čuva i ovo net-odredište.
Dame i klavira… :)
bitno je da se uklavire. ;)
Nedavno otkrih blog, i ne znam šta me više oduševljava. Način na koji slažeš reči, muzika koju biraš ili sve to zajedno. Svaka čast, i hvala što si mi ulepšala dan, prvi, ali verovatno ne i poslednji put. :)
:)
hvala puno, uživam u svojstvu bloga da dopire do ljudi i na neki način spaja i one koji se po prirodi stvari, bez ovoga, nikad ne bi sreli…