nisko je tog leta srce letelo
u roju konfeta od morskih kapi,
trzalo me kad god bi izletelo
da srebro mesečine do dna iskapi…
i mučilo me praznim tištanjem,
kad god bi kao dim nestalo,
mir mi vraćalo tek sa svitanjem
kad se u grudi umorno vraćalo…
volela sam to srce leta
sa rasponom albatrosovih krila,
u njemu je otkucavalo bilo sveta,
tempirana bomba što se tu skrila…
… i raspukla ga prvog hladnog dana,
tresnula o zemlju kao plod nara,
da novim dobima postane hrana,
da iz crvenih zrnaca nova krila stvara.
;)
Alana bez zemlje klikera 
uf jbt kakva pesma! bas mi se dopala! krece tako nevino a skroz nije za malu decu. Ceo suncan dan mi se desio u glavi (i cvrkut ptica) :D
:)
drago mi je što je tako i što sam letnje letenje uspela tako uspešno da preselim… istina, i vreme mi ovih dana baš ide naruku. ;)
ljuti me wp! :/ ne kontam kako uspeva da mi prepozna sličicu i uredno primi logovanje, a onda mi objavi komentar ‘anonimnog’… koješta!!!
Uh, kakva strast! Sjajno!
Pozdrav.
sjajno mi je što ta strast stiže do čitaoca, uživam!
pozdrav uzvraćam sa osmehom, OVOLIKIM! :)