OKTOBARSKA SVAŠTARA

(fotkano danas u limanskom parku)

DANAS…

… sam raspoložena da napravim kolače sa jabukama, nacifrano, nakićeno, mirišljavo, začinjeno. zarobim u odelo od testa divne jabučne sokove i čekam da sva sunca upijena za rasta plodova eksplodiraju u zalogajima dragih ljudi… hehe, veliki kuhinjski prasak!

svemir nastao za voljene.

—

znaš kako ćemo danas piti kafu?
otegnuto, sasvim lenjo, nasitno,
da svaki gutljaj bude indigo
za priče iz hiljadu i jedne noći,
pa ih razmerimo što sitnije,

te gutljaje,
da se priče iskopiraju u što više primeraka,
koje ćemo prvo smotati,

a onda razviti k’o fotografije
u tamnim srčanim komorama,
zbog kojih će nam se pamet zavrteti na ringišpilu,
a boje od vrtoglavice stopiti u jednu,
onu od koje se pravi duga,
duga ispod koje ćemo proći da ostanemo zauvek mladi,
il’ zauvek sretni,
il’ štogod drugo zauvek,

po želji,
po naumu,
po veličini gutljaja kojima ispijamo život.
—

TIŠINA

nedeljno jutro u gradu ima tišinu posebne boje:
od onih kakvu imaju žive tvari,
recimo oči,
smućkanu od raznih nijansi,
s tačkicama i iskricama.
pa za sebe uzme toplu zagasitu nijansu,
u tonu tamnog meda,
sa zrncima ćilibara.
kada se stvrdne, od nje se mogu praviti ogrlice,
kada omekša, iz nje se slatko glasaju grlice.

—

OBEĆANJE

umesiću ti jednom taške od tišine,
napuniti ih (ras)pekmezom,
i servirati tople.

—

KIŠA NIKAD DOSTA

pomešaću med i gorki talog iskustva na jednoj mansardi pre nego što umrem,

poetski lako, s baštenskim ukusima na usnama,

i trepavicama punim pepela

od gledanja u onu enciklopedijsku pticu što se diže iz mrtvih.
pa kad poslednje zrno peska sklizne niz staklo klepsidre,

položiće sićušna tela mojih pesama u peščanik,

u grobnicu nalik igralištu,

a mala šarenorepa ptica vinuće se sa krova skladišta

i odcvrtkutati psalm.

—