čudno mi je što je postalo uobičajeno da ljudi imaju nepomerive skale i stavove o tome šta sve nikako ‘ne mogu da tolerišu’. nejasno mi je otkud je većina tako sigurna i bogomdana da o svemu i svačemu ima mišljenje, ušančeno i rigidno, zabodeno u vršak pameti ko one osvajačke zastavice na planinskim vrhovima. pritom, tu se uopšte ne zalazi u neka ozbiljnija etička vaganja, biće zato što se svašta kao podrazumeva, i jer se niko ni zamisliti ne može u bilo kakvom dodiru sa zlostavljačem ili fašistom… na stranu što to nije tačno…
… ali dobro, ovoga puta dakle mislim na one ‘benignije eliminacije’, na famozne izjave kojima nas saleću javne ličnosti u intervjuima, na rečenice što čoveka okrznu iz razgovora čije parčiće je pokupio, ili mu je nešto na tu temu nabacio kogod iz okruženja. pa se u ‘diskvalifikacione mane’ ubraja svašta: rub gaćica ako se ocrtava ispod pantalona, nefarbanje u vreme kad se kosa prošara sedim vlasima, razdrljena košulja, višak dlaka, manjak dlaka, cipele uz trenerku, predugi nokti, pogrickani nokti, gramatičke greške, reč ‘infrakt’… (nastaviti spisak u nedogled)
takve ‘manifestacije ličnosti’, čini se, mnogima su dovoljne za apsolutnu eliminaciju čak i iz kruga sagovornika. o nečemu ozbiljnijem da se i ne pomišlja.
setim se zato jedne odlične Singerove priče u kojoj se glavni junak, ostareli muškarac, vajka kako počinje da sitničari u krevetu, i odbija moguće partnerke nalazeći im sve više i više mana, od crne plombe do pogrešno intoniranog smeha, da bi naposletku pomireno zaključio kako je u pitanju svojevrsna impotencija. dodaje kako ona započinje razavijanjem suviše istančanog ukusa, i – ‘kad je čovek gladan, nisu mu potrebni marcipan i kavijar’. setim se i Đoletovog ‘danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta’… pomislim i na mog brata, koji istinski uživa u ženama i mnoge je ljubio, a devojke mu bile totalno različite, nikad ‘u tipu’. nalazio je u svakoj, ponekad i na početno čuđenje okoline, nešto čarobno i prelepo, i neverovatno je koliko su se s njim sve one istinski rascvetavale, otvarale, postajale interesantne i zračeće.
ne znači li i to stalno, sitničavo traganje za manama ljudi i sveta, svojevrsnu impotenciju spram života? srećom, ta me boljka nije skleptala. još mi se jako diže radost pri pogledu na svet. ;)
Alana bez zemlje klikera 
Sa ovim postom si prekardašila, prekršivši i „pogazeći“ (Zvuči k’o „Puzigaća“) sve moje kriterijume, zadavši mom istančavanom ukusu definitivan udarac. U grudi.
jasno mi je, to se stvarno više ne sme tolerisati!
il’ da ti za rođus poklonim pancir-prsluk, pa da ne brinem za grudi junačke? :D
Puzigaća može i puziKaća
Ja da mogu da lajkujem i Gostov komentar, lajkovala bih, pošto tvoj post već jesam.
evo, lajkovaću ja duplo!
baška što tebe već vidim duplo, tačnije duplo duplo. :)
ta te boljka neće nikad ni skleptati, kao ni mene. kao ni još neke ljude koje znam(o). :D
možda smo ko klinke upale u kazanče s protivotrovom? ;)
da, ima još takvog sveta, a mi smo srećnice koje su se u to uverile…
Najbitnije da ti se i dalje diže radost :)
A predrasuda i impotencija koliko hoćeš, i eoni će proći dok se shvati siromaštvo koje iz toga proističe
:)
da, paradoksalno je da je bez predrasuda, sitničarenja, isključivosti i sebičluka život neuporedivo jednostavniji, osim što je bogatiji… dođe čoveku žao svih tih nesrećnika zarobljenih u kavezu sitnodušja, nisu to lake rešetke.