POTENCIJA(L)…

Уобичајен

čudno mi je što je postalo uobičajeno da ljudi imaju nepomerive skale i stavove o tome šta sve nikako ‘ne mogu da tolerišu’. nejasno mi je otkud je većina tako sigurna i bogomdana da o svemu i svačemu ima mišljenje, ušančeno i rigidno, zabodeno u vršak pameti ko one osvajačke zastavice na planinskim vrhovima. pritom, tu se uopšte ne zalazi u neka ozbiljnija etička vaganja, biće zato što se svašta kao podrazumeva, i jer se niko ni zamisliti ne može u bilo kakvom dodiru sa zlostavljačem ili fašistom… na stranu što to nije tačno…

… ali dobro, ovoga puta dakle mislim na one ‘benignije eliminacije’, na famozne izjave kojima nas saleću javne ličnosti u intervjuima, na rečenice što čoveka okrznu iz razgovora čije parčiće je pokupio, ili mu je nešto na tu temu nabacio  kogod iz okruženja. pa se u ‘diskvalifikacione mane’ ubraja svašta: rub gaćica ako se ocrtava ispod pantalona, nefarbanje u vreme kad se kosa prošara sedim vlasima, razdrljena košulja, višak dlaka, manjak dlaka, cipele uz trenerku, predugi nokti, pogrickani nokti, gramatičke greške, reč ‘infrakt’… (nastaviti spisak u nedogled)

takve ‘manifestacije ličnosti’, čini se, mnogima su dovoljne za apsolutnu eliminaciju čak i iz kruga sagovornika. o nečemu ozbiljnijem da se i ne pomišlja.

setim se zato jedne odlične Singerove priče u kojoj se glavni junak, ostareli muškarac, vajka kako počinje da sitničari u krevetu, i odbija moguće partnerke nalazeći im sve više i više mana, od crne plombe do pogrešno intoniranog smeha, da bi naposletku pomireno zaključio kako je u pitanju svojevrsna impotencija. dodaje kako ona započinje razavijanjem suviše istančanog ukusa, i – ‘kad je čovek gladan, nisu mu potrebni marcipan i kavijar’. setim se i Đoletovog ‘danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta’… pomislim i na mog brata, koji istinski uživa u ženama i mnoge je ljubio, a devojke mu bile totalno različite, nikad ‘u tipu’. nalazio je u svakoj, ponekad i na početno čuđenje okoline, nešto čarobno i prelepo, i neverovatno je koliko su se s njim sve one istinski rascvetavale, otvarale, postajale interesantne i zračeće.

ne znači li i to stalno, sitničavo traganje za manama ljudi i sveta, svojevrsnu impotenciju spram života? srećom, ta me boljka nije skleptala. još mi se jako diže radost pri pogledu na svet. ;)

Advertisements

9 responses »

    • :)
      da, paradoksalno je da je bez predrasuda, sitničarenja, isključivosti i sebičluka život neuporedivo jednostavniji, osim što je bogatiji… dođe čoveku žao svih tih nesrećnika zarobljenih u kavezu sitnodušja, nisu to lake rešetke.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s