znaš šta je najluđe kod zaljubljivanja i godina?
to što ni sa (više)decenijskim iskustvom okončanih ljubavi, ne prestaneš da obilaziš šalter izgubljeno-nađeno, u onoj zapuštenoj zgradi na obodu grada, s masnom zelenom farbom do pola zidova i žućkasto okrečenim ostatkom, s čkiljavim sijalicama bez abažura (ako se ne računa onaj emajlirani ‘širit’), s prozorima tako zafarbane drvenarije da se više ne mogu otvoriti, i s nadrkanim šalterskim službenikom preslikanim iz Kafkinih mora…
… elem, stigneš tamo, celo okruženje svira veliku simfoniju beznađa, takvu da je ni Betoven ne bi dramatičnije iskomponovao, a ti ipak ne odustaješ, čekaš u redu koliko god treba, pa podnosiš zahtev, uredno popunjen ubrzanim otkucajima srca i isprekidanim dahom…
… u zahtevu piše da ne tražiš nikakve bivše, i nećeš ništa onovremensko, tražiš samo sebe (iznova) nađenog, sebe iz svih najboljih prošlih verzija, na(do)građen model.
i začudo, povrh sve jeze ugođaja, povrh sve strave službenika, povrh sve drskosti toliko neumerenog htenja… – ponekad dobiješ baš ono što si tražio.
;)
Alana bez zemlje klikera 
Pazi, i meni se desavalo da mi se zeljice ostvare ali sa velikim zakasnjenjem kad vise nije ni bilo bitno… ali mislim da nekako sve to lepo dodje na svoje…
da, i meni nekako ispadalo da dođe na svoje, često čak i pre nego što sam očekivala. :)
evo imam hrpu nekih molbi, samo da nabasam na salter i gurnem na pecatiranje. :) sladak tekst.
tutni im rano ujutro ili kasno uveče, mislim da pomenuti soj ‘šalteraca’ u to doba manje zakera… ;)
fala! :)
nesto kako vreme prolazi sve manje mi se ide na salter… mada ako bi izgledao kako si ga opisala mozda bih otisao da samo malo stojim da se uverim da stvarno postoji :D
to ti je jedan vrlo postojan šalter. mada to nije garancija za postojanje… ;)
sto bi Gile rek’o „ja ne postojim… jer mene nema“ :P