Daglas Kopland – Generacija x

Уобичајен

Kampelic me svojim lepim ku(r)varancijama odvela na vijugavi put kroz moždanu masu, i  manje-više (ne)očekivano nasukala na odlomke iz Koplandove ‘Generacije x’. na one delove kada družina pretresa pitanje lične uspomene sa Zemlje. pa kažu:

“Uvek ću se sećati trenutka kada sam prvi put videla sneg. Imala sam dvanaest godina i bilo je to baš nakon prvog i najvećeg razvoda.Bila sam u Njujorku u poseti svojoj majci i stajala na pešačkom ostrvu posred Park avenije. Pre toga nikada nisam putovala van Los Anđelesa. Bila sam omađijana velikim gradom. Gledala sam u vrh zgrade Pan Am i kontemplirala nad osnovnim problemom Menhetna.”
“A to je… ?” pitam.
“A to je pitanje zašto se tamo nalazi suviše pogrešno rasporedjene težine: kule i liftovi; čelik, kamen i cement. Toliko puno nabijenog prema tolikoj visini da sama gravitacija postaje iskrivljena – kao neka užasna inverzija – razmena programa sa nebom.” (Volim kada Kler postane čudna.).
“Slegala sam ramenima na tu pomisao. Ali baš tada moj brat Alan me je cimnuo za rukav jer se upalilo zeleno svetlo na semaforu. I kako sam okrenula glavu da bih prešla ulicu, na licu sam osetila bum, prvu pahuljicu u životu. Otopila se u mom oku. Nisam čak ni znala šta se desilo na početku, ali onda sam videla milione pahuljica – sve bele i sa mirisom ozona, kako se lebdeći spuštaju, kao oljuštena koža anđela. Čak se i Alan zaustavio. Automobili su nam trubili, ali vreme se zamrzlo. I tako, da – kada bih ponela jednu uspomenu sa Zemlje, taj trenutak bio bi moja uspomena. Do dana danšnjeg smatram da mi je desno oko začarano.”
…….
“Endi?” Elvisa gleda u mene. “A ti?”
“Znam koja je moja uspomena na Zemlju. U pitanju je miris – miris slanine. Bilo je to nedeljno jutro kod kuće i svi smo doručkovali, što je bio slučaj bez presedana jer smo ja i svih šestoro braće i sestara nasledili majčinu osobinu – ujutru hranu ne možemo da vidimo očima. Umesto toga bismo spavali.
I tako, nismo imali poseban razlog da jedemo. Svih nas devet je jednostavno dospelo u kuhinju pukim slučajem, i svako je bio zabavan i prijatan prema onom drugom, dok smo čitali naglas upadljive delove novinskih tekstova. Bio je sunčan dan; niko se nije ponašao zlo ili psihopatski.
Sećam se vrlo jasno da sam stajao pored štednjaka i pržio gomilu slanine. Znao sam čak i tada da je to bilo jedino takvo jutro ikad dano našoj porodici – jutro u kome smo svi bili normalni i ljubazni jedni prema drugima i znali da se volimo bez ikakvih dodatnih obaveza i da ćemo, vrlo skoro (kao što se i desilo), postati ludi i daleki kao što porodice, bez razlike, postaju sa godinama.
I tako mi se plakalo, dok sam slušao kako se svi šale i hrane psa kajganom; osećao sam nostalgiju za događajem dok je još trajao. Sve to vreme na podlaktice su mi prskale iglice vrelog ulja od slanine, ali nisam ni jednom vrisnuo. Što se mene tiče, te iglice nisu bile ni manje ni više prijatne od štipkanja mojih sestara, koje su to radile da bi me naterale da priznam koju od njih najviše volim – i te iglice i miris slanine su ono što ću poneti sa sobom; to bi bila moja uspomena sa Zemlje.”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s