DEPRESIJA

(za B. danas, možda za mene sutra…

… bez iluzije da objašnjava ili pomaže, samo sa željom da se razume)

u novinama članak sa pobrojanim aktivnostima koje osoba treba da preduzme ne bi li se izbavila iz kandži depresije. ok, zašto da ne, nek se protiv depresije ratuje na svim frontovima, puca iz svih oružja, pa i iz novinskih tekstića, verovatno nije sve to ni sasvim rđavo… ali se ipak zapitam koliko je delotvorno. iz uobičajenog iskustva sa depresivnim trenucima, sa kojima se svako ponekad nosi(o), a koji su od prave depresije poprilično udaljeni, i iz ono malo dodira sa osobama kojima je depresija klinički dijagnostikovana, zaključujem da je to stanje u kom čoveku ponestaje volje da ’klikne’ na bilo šta, da se uopšte pokrene i natera se na delanje. teško mogu da zamislim depresivnu osobu kako seda i racionalno presudi: dobro, ajd da vidim sve te preporuke, šta treba da radim, evo, mogu čak napraviti spisak sa kućicom uz svaku stavku, pa kako koju ispunim – štikliraću. i, gle čuda, do kraja dana, smeška se našem heroju antidepresivnog pregalaštva udarničkih 7 ’najkića’. naravno, to je istovremeno i korak od 7 milja na putu izlečenja…

bojim se da je sve neuporedivo crnje. plašim se da je depresija mesto sa kojeg se toliko ne vidi sunce da čoveku uopšte nije jasno da bilo gde još sija, toliko lišeno radosti i smisla da se ne domašuje ideja da ikad više može biti bolje, a čak i da može – čemu? odgovor na to pitanje iziskuje isuviše napora, a svakako je ishod i dalje sasvim upitan, bled, nepostojan.

setilo me ovo jedne rečenice iz romana koji upravo čitam. kaže Saramago: “Svet zaboravlja toliko da čak i ne zapaža neodostatak onoga što je zaboravio.” to bi, čini mi se, lako moglo da se parafrazira, pa upotrebi i za definisanje jedne od bitnih odrednica depresije: čovek više i ne oseća nedostak onoga što je izgubio. čak i kad sasvim dobro barata sećanjima i slikama na kojima sebe iz prošlosti vidi nasmejanog, nije mu jasan mehanizam koji je u to vodio, ili je čak zapitan nije li taj osmeh bio deo maske, učešća u opštem sistemu zavaravanja, pa konačno sada, kad je svet demistifikovan, ostaje gola istina, koja nije ružičasta, ali i to se da prihvatiti, naposletku kuda dalje sad kad se stiglo do istine, nije li ona oduvek promovisana kao vrhunski imperativ.

nisam pametna na ovu temu. baška što nemam ni dovoljno znanja. ono što ja radim kad me skleptaju crnila je zaokupljanje pažnje, bavljenje drugima, zapošljavanje – pre svega ruku, a i onda i vijuga, ukoliko se baš ne ušanče u zdušnom opiranju.

no, pretpostavljam da je to delotvorno ako se ne kreće iz stanja ispod nule, kada je polazište u tački gde čovek primećuje da mu trenutno nije ok, a još uvek ima volje da nešto menja. bilo bi dobro osmisliti način, a da to ne podrazumeva lekove, nešto više tehnički i mehanički, da se čovek makar dovede u stanje u kojem mu je stalo. nekako ustanoviti redosled poteza koji će preduprediti nevolju i zaštiti čoveka čak i od njega samog. kao u onom filmu o liku koji mesečari, pa pošto se u snu nekoliko puta dovede u ekstremno opasne situacije (uključujući iskakanje sa drugog sprata kroz zatvoren prozor) odlučuje da izbegne rizik tako što će se svako veče zakopčati u debelu vreću za spavanje, a kako ne bi mogao da je otkopča bez buđenja, na ruke navlači kabaste rukavice ‘bez prstiju’… e, kad bi moglo tako nešto, jednostavno, tek da radi posao, ništa više, ništa manje.

eto čime očekujem da se pozabavi sledeći novinski članak na temu depresije.