DEPRESIJA

Уобичајен

(za B. danas, možda za mene sutra…

… bez iluzije da objašnjava ili pomaže, samo sa željom da se razume)

u novinama članak sa pobrojanim aktivnostima koje osoba treba da preduzme ne bi li se izbavila iz kandži depresije. ok, zašto da ne, nek se protiv depresije ratuje na svim frontovima, puca iz svih oružja, pa i iz novinskih tekstića, verovatno nije sve to ni sasvim rđavo… ali se ipak zapitam koliko je delotvorno. iz uobičajenog iskustva sa depresivnim trenucima, sa kojima se svako ponekad nosi(o), a koji su od prave depresije poprilično udaljeni, i iz ono malo dodira sa osobama kojima je depresija klinički dijagnostikovana, zaključujem da je to stanje u kom čoveku ponestaje volje da ’klikne’ na bilo šta, da se uopšte pokrene i natera se na delanje. teško mogu da zamislim depresivnu osobu kako seda i racionalno presudi: dobro, ajd da vidim sve te preporuke, šta treba da radim, evo, mogu čak napraviti spisak sa kućicom uz svaku stavku, pa kako koju ispunim – štikliraću. i, gle čuda, do kraja dana, smeška se našem heroju antidepresivnog pregalaštva udarničkih 7 ’najkića’. naravno, to je istovremeno i korak od 7 milja na putu izlečenja…

bojim se da je sve neuporedivo crnje. plašim se da je depresija mesto sa kojeg se toliko ne vidi sunce da čoveku uopšte nije jasno da bilo gde još sija, toliko lišeno radosti i smisla da se ne domašuje ideja da ikad više može biti bolje, a čak i da može – čemu? odgovor na to pitanje iziskuje isuviše napora, a svakako je ishod i dalje sasvim upitan, bled, nepostojan.

setilo me ovo jedne rečenice iz romana koji upravo čitam. kaže Saramago: “Svet zaboravlja toliko da čak i ne zapaža neodostatak onoga što je zaboravio.” to bi, čini mi se, lako moglo da se parafrazira, pa upotrebi i za definisanje jedne od bitnih odrednica depresije: čovek više i ne oseća nedostak onoga što je izgubio. čak i kad sasvim dobro barata sećanjima i slikama na kojima sebe iz prošlosti vidi nasmejanog, nije mu jasan mehanizam koji je u to vodio, ili je čak zapitan nije li taj osmeh bio deo maske, učešća u opštem sistemu zavaravanja, pa konačno sada, kad je svet demistifikovan, ostaje gola istina, koja nije ružičasta, ali i to se da prihvatiti, naposletku kuda dalje sad kad se stiglo do istine, nije li ona oduvek promovisana kao vrhunski imperativ.

nisam pametna na ovu temu. baška što nemam ni dovoljno znanja. ono što ja radim kad me skleptaju crnila je zaokupljanje pažnje, bavljenje drugima, zapošljavanje – pre svega ruku, a i onda i vijuga, ukoliko se baš ne ušanče u zdušnom opiranju.

no, pretpostavljam da je to delotvorno ako se ne kreće iz stanja ispod nule, kada je polazište u tački gde čovek primećuje da mu trenutno nije ok, a još uvek ima volje da nešto menja. bilo bi dobro osmisliti način, a da to ne podrazumeva lekove, nešto više tehnički i mehanički, da se čovek makar dovede u stanje u kojem mu je stalo. nekako ustanoviti redosled poteza koji će preduprediti nevolju i zaštiti čoveka čak i od njega samog. kao u onom filmu o liku koji mesečari, pa pošto se u snu nekoliko puta dovede u ekstremno opasne situacije (uključujući iskakanje sa drugog sprata kroz zatvoren prozor) odlučuje da izbegne rizik tako što će se svako veče zakopčati u debelu vreću za spavanje, a kako ne bi mogao da je otkopča bez buđenja, na ruke navlači kabaste rukavice ‘bez prstiju’… e, kad bi moglo tako nešto, jednostavno, tek da radi posao, ništa više, ništa manje.

eto čime očekujem da se pozabavi sledeći novinski članak na temu depresije.

Advertisements

9 responses »

  1. tesko mozda mogu da dosegnem, ali mogu da naslutim koja je to patnja ( kroz svoje amplitude , kad se linija spusti dole). Naravno i razumem da neko zapadne u takvo stanje ali mi je nekako i jasno da se neosetno sklizne u to. Ako se ne boris sa amplitudom, kroz prste, nekom kreativom ili radnom terapijom ( licno krenem u pohode kao lucki radnik po kuci) onda postaje svejedno, linija se ispravlja ali na donjoj granici. Sve se to zna i mnogo profesionalnije, ali mislim da umesto tih instant tekstova treba pisati tekstove za okruzenje, kako bodriti osobu kad ide na dole da ne potone. Kad je dole, tesko da sama moze da smogne snage da uhvati spasonosni pojas za spasavnje ako joj neko ne gurne u ruke i ne probudi volju da se za njega drzi.

    • da, i moja ‘terapija’ je radna i fizička, pa kad posle par sati pogledam pospremljen stan, ili završen posao, ili napravljena jela – sve mi drugačije… verujem da to pomaže i kad donje amplitude idu i u kliničke dubine, ali u tom slučaju to nije dovoljno, i jasno, ostavljamo to profesionalcima, no, jako mi se dopada ta ideja o tekstovima za okruženje, retko kad je ono dovoljno upućeno, ponekad iz nespretnosti ili straha da nešto dodatno ne pokvarimo ostanemo potpuno po strani…

  2. Depresija je vezana za prošlost, anskioznost za budućnost. Ima ona stara izreka “besposlen mozak, igralište đavola“. Ne znam, ali mislim da RAD bilo koje vrste pomaže. Taj rad može da bude sređivanje stana, dvorišta, garderobe…slikanje, fotografija, pisanje…šetnja…šta god, što će misli depresivnog čoveka skrenuti sa besmisla. Mislim, svi smo pomalo, s vremena na vreme depresivni, nismo imuni, samo treba, što reče Robin, pisati i za okruženje kako pomoći i pružiti podršku ‘težim’ oblicima.

  3. „Najradije ne bih izlazio iz kreveta“ – to me uvek asocira na te uobičajene krize, koje svako od nas ponekad preživljava.

    Izgleda da su takva stanja nešto poput želje da budemo ušuškani kao bebe. „Neko će se već postarati.“

    Naravno, postoji i druga strana medalje ili tamna strana Meseca (moj drugar kaže da postoji i tamna strana meseca, sa malim m, misleći na hroničan nedostatak kinte, ali to je neka druga priča; Ili možda nije?).

    • da, to neizlaženje iz kreveta je prilično tipično, rekla bih, s tim što je kod ‘uobičajenih’ manje-više figurativno, a kod depresije biva i doslovno. drugarica kojoj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj i kojoj se smenjuju manične i depresivne epizode, opisuje kako joj se dešava da zaređaju dani kada apsolutno nema snage da izađe iz kreveta… s tim što kraj sebe nema nikoga ko će da je ušuška, tako da nema ni blefa i nikakvog taktiziranja, naprosto nema snage za dalje, samo potone dublje u krevet. nisam često u kontaktu s njom, viđamo se na rođendanima kod moje kume, kad lekovi odrade svoje i kad je relativno stabilna. dodatna tuga je što je od svih nas (osnovno)školskih ona bila jedna od najsvestranije talentovanih likova, sve joj išlo od ruke, književnost, likovnost, jezici… na nju je stvarno bilo fer upotrebiti frazu: samo nebo je granica.
      više mi se sviđa tamnna strana s malim m, koliko god bila tamna. ;)

  4. Ajde da se i ja uključim u diskusiju obzirom da imam lično iskustvo.
    Pre 14 godina, nakon rođenja prvog deteta, kao što to već biva, upala sam u mašinu dvadesetčetvoročasovnog programa obaveza gde apsolutno nije bilo trenutka koji sam mogla posvetiti sebi. Nakon godinu dana ovakvog života upala sam u mračno raspoloženje. Ja nisam ni bila svesna da je to, ustvari, depresija dok se nisam poverila nekim prijateljima. Po prirodi sam inače puna energije i volje za životom, ali negde u celoj priči, opkoljena i pritisnuta sa svih strana, izgubila sam sebe.
    Morala sam ovo da napišem zbog nekih gore napisanih komentara. Nerad nije uzrok depresije. Naprotiv, stres izazvan iscrpljujućim radom veoma često može biti taj uzrok. Stres je inače, mislim, uvek glavni okidač.

    • Hej Mojra, da se umešam i ja i da obrazložim bolje gore navedeni komentar. Ne mislim da je fizički nerad uzrok depresije, iako možda može tako da zazvuči. Depresija je po prirodi izuzetno kompleksna i uzrok je pojedinačno različit kod svakoga. A jedini nerad koji je svojstven, po meni za depresiju ili drugi oblik negativnog stanja svesti, je nerad na samom sebi. E sad, do toga dođe zbog stresa, obaveza, brzog života, dešavanja, ma komplikovanosti života uopšte tj. ugla našeg gledanja i doživljaja stvari koje nam se dešavaju i kako ih preživljavamo.
      Rad bilo koje vrste koji podrazumeva rad na sebi je produktivan. U tvom slučaju bi odmor bio taj RAD. Ili odvojeni trenuci samo za sebe….Da ne detaljišem, ali nadam se da sam bliže objasnila.

    • ne mislim da je nerad uzrok depresije. štaviše, najbliže depresiji sam bila u vreme kad je firma u kojoj sam zaposlena prolazila kroz privatizaciju, pa se radilo do kasno u noć, radni dani + subota, bukvalno smo odlazili kući samo da prespavamo, i imali tu jadnu nedelju kao sitnu svetlost na kraju tunela. teško je bilo postići i najobičniju regeneraciju, a kamoli imati volje, tako da bih se na taj jedini slobodni nedeljni dan nasukavala kao davljenik. dešavalo se da osvanem umorna i sasvim bezvoljna, s porivom da dan provedem u pidžami… ukoliko bih tom porivu popustila, obično bih kraj dana dočekala u još većem bedaku. meni se za takva stanja upošljavanje pokazalo kao lekovito, rešavala sam da ne stucam uludo te predragocene slobodne sate, pa planirala dan, izlazila u šetnju, zvala na ručak moje, pospremala…
      a uzroci su, kažu, razni: stres, zlostavljanje, konflikt u porodici, gubitak voljene osobe, genetika, neke bolesti…
      … očito je da više puta u životu svi mi hodamo po tankoj žici iznad ponora, a to što se u njega ne sunovratimo, ponekad je rezultat čiste sreće.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s