miriše dimasto. dah se na podlozi od noćnog neba boji maglenim akvarelom. grad konačno liči na jesen, a meni se, iako se ne bih gurala u prve redove demonstranata pod transparentima s parolom ’PRAVDA ZA JESEN’, dopada što je vreme krenulo ukorak s kalendarom. sviđa mi se da imam sva četiri godišnja doba. svako od njih ima svog keca u rukavu, a ja volim da godinu odigram sa celim špilom.
—
vidim se u tom belom (verovatno bi za moj doživljaj bolji opis bio – bezbojnom) tržnom centru. otići ću tamo sama nekog vikend-dana kada Đ. bude na putu, odvesti se busom ujutro, pa lagano šetati kroz radnje, ulaziti, razgledati, uglavnom ne kupovati, osim ako me u ’greh’ ne povuku neke drangulije u papirnici ili knjižari, onda sesti u pab i piti nes ili čaj, grickati krekere, hvatati beleške, mentalno ili u blokče, i, najviše od svega – posmatrati ljude: dok prolaze, žure, zastajkuju, raduju se, sastaju, dovikuju, smeju(lje), pričaju u mobilne telefone, zagledaju u monitore tableta, vuku pune kese, rasejavaju pogled, gledaju belo, izgledaju zaljubljeno, deluju izgubljeno, deluju… naročito bi mi bilo drago da se sve to događa u neko kičasto, pretpraznično doba, novogodišnje ili božićno, kad muvanje sveta pojača potrošačka groznica.
privlači me taj kontrastni dualizam: tržni centar u sudaru sa mnom, po prirodi nesklonoj gužvi i metežu koji su takvim mestima imanentni. zanima me moja reakcija, začuđenost, unutrašnje opaske, komentari i dijalozi, (ne)promenljivost stava, opraštanje, opuštanje, (ne)uklapanje, zanima me da li se ljudskost ipak probija kroz artificijelne naslage, kroz sterilnu uglancanost i sintetičnost prostora, ili se sve svodi na ljuske… zanima me (raz)mera.
—
Alana bez zemlje klikera 
ajmo zajedno u taj tržni centar :)
:))) ajmo!
mada to sasvim menja perspektivu i vrstu provoda, tj. nema šanse da se na taj način bavim drugim ljudima kada je pored mene takav čovek (il’ da kažem čovečica? ;))!
eh, da samo imamo dvoljno vremena… bilo bi sjajno u dva para očiju skenirati i analizirati, pa nešto i zabeležiti – rečima, fotografijom, linijom… ovako, kad se vidimo ima vremena samo za nas dve :D (to me podseća da se dugo nismo videle)
Ne sanjaju da ih uz kamere obezbeđenja, skenira jedan par naročitih očiju.
da ih uz kamere obezbeđenja snimaju i ‘kamere’ obezvređenja… :D šaaaalim se!
obećavam da ću pokušati da odem bez predubeđenja.
da dozvolim da me ubede… nečim ubedljivim. ;)
I opet mi se sviđa jako kako bojiš neke impresije trenutka. I ja volim sva godišnja doba i taj ceoo špil sa svim kartama :)
Treba čovek da se ubaci u ulogu posmatrača, da čisto prikupi energiju iz svega što isprati. Probija se ljudskost svuda, po-malo, samo treba verovati :)
i opet mnogo hvala… :)
uloga posmatrača je kod mene odavno ‘razgažena’, to je par udobnih cipela koje obuvam kad god ne moram da budem ‘trkač’. uz to, nisam naročito stroga, tako da verujem da će se neko/nešto dobro svakako probiti. ;)
speScijalna moja, i ja sam ovih dana pomislila kako je pola godine bez ‘preslišavanja uživo’ neoprostivo dugo… moramo nešto smisliti. ;)