92,2 MHz

Уобичајен

peva Natali. ’voliš me ali ne znaš više zbog čega.’

ova pesma nije o meni. nije o tebi.

ja znam zbog čega. čak i da ne znam, da nekim slučajem zaboravim, da mi nekim mehanizmom na tren odstrane pamćenje i znanje, ostaje sve što osećam.

ostaju dokazi iz noći u kojima se i spavajući stalno iznova pronalazimo i jutrom budimo u sasvim drugačijim zagrljajima od onih koji su nas uspavali, tek izmišljenim, modelovanim u kakvoj nebeskoj krojačnici samo za nas.

pevaju Simple Minds.

njihov najveći hit izliva se na ploču pisaćeg stola, potpuno ju je preplavio, ispadaju poznati tonovi tik uz ekran laptopa, iz mobilnog podešenog da pušta radijski program novosadskog 021. u papirnom čamcu koji mi stiže na toj bujici tiskaju se albumi puni fotografija iz rane mladosti. da nisam ušančena u udobnu stolicu i umotana u mekano ćebe, da mi na polici sa desne strane nije tek načeta čaša lepog vina, da sam sasvim bez reči kao što petkom uveče obično biva, pod teretom pregrmljene radne nedelje, dakle, da nije sve tako kako jeste, i da mi to nije sasvim ugodno, verovatno bih skočila da đuskam. skočila da neko vreme samo skačem! odlična sam u skakanju. još kao klinka savladala sam nečujne skokove, imam tajne amortizere u kolenima, imam elastične mačje jastučiće, imam i devet života…

pevaju njih dvoje. nemam pojma ko su. ni pesma mi nije poznata. mogla bih upecati koju rečenicu, pa izguglati rešenje, ništa lakše, ništa prirodnije reklo bi se, u ovom gotovanskom dobu, u ovom vremenu lakog i predimenzioniranog konzumerizma, ali odustajem. ne treba mi njihovo ime. nije mi bitno čak ni da pouzdano znam o čemu pevaju. večeras je sasvim dovoljno da zamislim kako su srećni bili dok su slagali glasove u te skladne celine… kao kad se slaže sendvič koji će najviše prijati nepcu, kao kad se slažu kockice u mozaiku tako da ugode oku i duhu, kao kad se slažu lego-kocke da razvesele i pokažu koliko je još mašte u čoveku sačuvano.

Jinx

e, njih baš dobro poznajem. ’to je bilo davno… malo značilo je tad da l’ me voliš ili ne, bilo nam je važno da na horizontu svijetle naše strele…’

odapnem se sa Jajinim glasom ravno do horizonta. da tamo ostanem dugo. da budem daleko. da ostanem toliko dugo i da budem toliko daleko da se vratim u doba kada mi misao nije zavisila od linearnosti, kad je mogla da se odapne gde god padne pogled, kad je bila rašnirana od obuće u kojoj se hoda po zemlji, kad je mogla šta je god je htela, kad je htela šta god se može i zamisliti. zamisli to.

4 responses »

  1. :)
    u pravu si, jesu malo ‘naftalinski’, a i prilično često vrte isti paket, ali meni to ne smeta. radio mi je uglavnom vrlo pozadinska dimenzija: dok sam na poslu svira sasvim tiho, tek da nije tišina, i da nas ne ometa u radu, a kod kuće ga slušam baš retko, eto, na primer sinoć…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s