GODIŠNJI (OB)RAČUN ;)

poslednje nedelje svake godine skoro bez izuzetka boluju od preteranog zaleta i vanredne užurbanosti.

kao da je svet odjednom odlučio da specijalnim decembarskim postignućima celog godini podigne prosek uspešnosti.

kao da će ponoćni čas na graničnom kalendarskom prelazu u prvi janura biti momenat primopredaje štafete u nekoj kratkoprugaškoj disciplini.

kao da sutra ne postoji, a čak i ako postoji nije mu za verovati…

ipak, razumljiva mi je težnja ljudi da u sledeću godinu zakorače sa što manje dugova i nezavršenih poslova. čoveku su potrebni međaši i punktovi za merenje prolaznog vremena, a pošto je malo ko vičan da te kote napravi u sopstvenoj glavi i ličnom ritmu, poštapanje kalendarskim odrednicama nameće se kao sasvim pristojan alat.

podvlačenje crte – termin je koji se često čuje na tu temu. dakle, svodljivi smo na matematiku: saberu se uspesi, oduzmu neuspesi, ponegde se provuče nula koja ništa ne menja u konačnom zbiru, ali je važno da bude tu jer je protutnjala kroz telo i dušu kao jedna velika ništica. naposletku, na kraju lanca svih međuzbirova, podvuče se velika crta i sračuna kakva je bila godina… kakav je bio period… kakav je bio vek i koliko je ko bio čovek.

kao računica sumorno zvuči(mo) . a opet, moglo bi biti katarzično provući sebe kroz mehanizam svođenja na statistiku, na kategorije lišene emotivnog bojadisanja, na gole fakte. shvatam to kao pokušaj sagledavanja mimo ega, mimo, po svojoj prirodi navalentnog insistiranja na posebnosti i bitnosti ličnog mikrokosmosa – sa svim njegovim srećama, nevoljama, otežavajućim i olakšavajućim okolnostima ponuđenim za alibi u istrazi umorstva volje da se čovek do koske upu(s)ti u sopstveni život.

—

na lančiću vremena, subote su srcoliki svetlucavi privesci. decembarske subote bude se u još nerasanjenim jutrima, tik nakon što je dnevna svetlost na mišiće preuzela vlast nad dugim zimskim mrakovima. smeste me za stočić pored prozora i podsećaju koliko je lepo imati vremena za kafu, beleške, ćaskanje i radijske priče, i kolika je blagodet imati se celog i zdravog za učešće u lepotama kojima je život spreman da časti sve koji su raspoloženi za degustaciju. ;)

(klik na sliku za uvećanje)

—

čita se Kiš. ponovo. čini mi se da je pravo vreme, čak i poslednji čas, da se iznova duboko promisle mnoge istine koje nam je ostavio. greh bi bio pustiti da nas ne dotaknu kad su već nadohvat ruke. znam, bitnije bi bilo da su na dohvat pameti, i da, to jeste zahtevnija praksa, ali sam spremna da se upustim, tim pre što znam kakva je nagrada.

za kraj, podsećanja i podsticaja radi, jedna krajnje proročka Kišova opaska, zabeležena pre ravno 40 godina, dakle davne 1973. godine:

„Jer, uveren sam, Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi, skoro vidljiva golim okom na zvezdanom nebu, a da se do nas njeno zračenje nije čestito ni probilo.“

—