PTICE UMIRU SLOBODNE

juče sam na tren pomislila da je dobra ideja

opet praviti novogodišnje čestitke.

volim to da radim, uživala bih,

prvo u kupovini papira, ukrasnih traka, svetlucavih flomastera,

potom stiže deo kada se seckaju i lepe sve te divote,

kolaži kreirani trenutnim nadahnućem,

ovde dodaš jelku od novinske hartije,

podvučeš slučajno otkrivenu važnu reč bordo trakom,

tamo pospeš zvezdice

po obrisanim al’ još uočljivim mrljama od kuvanog vina,

onde zamisliš četicu mrava i izimitiraš ih crnim flomasterom,

pa im nalepiš mašnice od krepa i izrežeš sjajne crne cilindre

i pustiš ih da horski pevaju zapise s podloge od notnih listova

iz požutele partiture kupljene jednog subotnjeg jutra na buvljaku,

i super se složi taj violinski ključ

sa idejom da je to možda idealan ključ

za otvaranje vrata godini koja stiže,

muzikom ćemo probati da okrenemo sve(s)t nabolje,

ni desno ni levo, više kao na ringišpilu,

u krug do vrtoglavice, sa lilihipski obojenim spiralama

i kaleidoskopskom smenom godišnjih doba…

pomislila sam da ih napravim mnogo,

toliko da ih imam za sve prijatelje,

ali i da u svako sanduče u ulazu ubacim po jednu,

anonimnu, unikatnu nositeljicu komšijskih dobrih želja,

nema veze što niko ne bi pojma imao otkud to i zašto,

nevažno je i to što bi ih danima posle viđala

u onoj kutiji gde završavaju flajeri i supermarketske ’novine’,

onog momenta kada bih ih iz kaveza pustila,

moje ptice bi prhnule u svet,

i više niko, nikad, ne bi mogao da im ospori slobodu,

ni neosetljivošću, ni ignorisanjem, čak ni ubistvom…

—

—

p.s. promaklo mi je, sve do večeras, da je Kirsty MacColl umrla 18. decembra 2000-te (kakva jeziva slučajnost da to shvatim upravo pred godišnjucu njene smrti)… :(
poginula je na odmoru u Meksiku, spašavajući svog petnaestogodišnjeg sina koji je izranjao ispred čamca koji je nedozvoljeno ušao u zonu ronjenja. imala je samo 41 godinu.