***

kad se osvrnem, ispada da sam Murakamija skoro po pravilu čitala zimi.

kontam da klimatske ’koordinate’ i te kako utiču na to gde će ti se u sistemu primiti tekst. nije isto kad pod utiskom pročitanog izađeš da prošetaš na minus 5 i plus 35. biljke za sadnju traže razmekšalu i nesleđenu zemlju, a eto, neki romani najbolje puštaju korenje u smrznutom svetu. meni se hladnoća jako dobro slaže sa Murakamijevim gospama i ljubavima koje za ostvarenje moraju da savladaju ozbiljne prepreke, među kojima ni smrt nije retka. uklapa mi se pucketanje leda u hodu preko zaleđenih barica sa njegovim naoko ni po čemu neobičnim koracima, jelima, danima, muzičkim temama, razmišljanjima, kojima ipak uspeva da te prevede preko granice realnog, a da nisi ni primetio, i ništa na carini nisi prijavio, a trebalo je, jer sve svoje najdragocenije sa sobom nosiš…

Murakamijevi misaoni tokovi savršeno mi se uklapaju u meditativnost dugačkih noći, u utišanost prirode i zen-nebo januara. eksplozije kod njega stižu iznutra i skoro bi previše bilo da se u to udene još i eksplozivnost leta. na livadi punoj julskog bilja i leptira, cvet koji se rascvetava u duhu probuđenom njegovim rečima ne izdvaja se i ne primećuje dovoljno, ni blizu koliko onaj koji dodatno podvlače i slave snežna belina poljane među zgradama i bljuzgavicom istetoviran gradski asfalt.

zbog toga: ’Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća’ – stižeeem, zima nas tek uzima pod svoje! :)

—

a srećnu godinu ću svima poželeti jednom  fotografijom iz današnje šetnje. emituje mir i spokojstvo, i priča o jednom zimskom danu nelišenom sunca. volela bih da takvih i sličnih lepota (a ispada i retkosti) imamo više u našim svakodnevicama, da nas sve život što manje boli i više voli. i mi njega.