*****

Уобичајен

odavno verujem da mi knjige ne padaju šaka slučajno. prečesto je bivalo da mi iz teksta koji upravo čitam stigne odgovor na neko, možda još ni artikulisano pitanje koje me ipak duboko kopka, ili mi se nametne kakvo uputstvo, problem se rasvetli iz drugog ugla, rešenje stigne isprovocirano rečima nekog ko je svoje misli zapisao na sasvim drugom kontinentu i od moje stvarnosti rastavljen protokom nekoliko decenija…

… tako i juče. u mirnom prazničnom danu, stvorenom da se u štivo utone sa nepodeljenom, posvećenom pažnjom, meni je dospeo na čitanje treći deo Barnsove knjige „Nivoi života“.

o ljubavi i smrti. o tugovanju i obeleženosti. o gubitku i nastavljanju.

nije slučajno da su mi te reči stigle u vreme kad se navršava još jedna godina bez nje. moja divna mamika umrla je 4. januara 2002. sutra će biti 12 godina od njene smrti, a meni se još uvek dešava da zastanem u ljutnji, da se bunim, cenjkam, kao da neki zamajac još može da se okrene unazad, da se poništi odluka…

nepravda! toliko toga nije doživela, sve te godine koje bi joj sledovale da je ’poštovan’ neki redovan tok; pa, naša baka, njena majka, pregrmela je rat sa četvoro male dece, udovištvo, bolesti i tolike nedaće, a poživela cele dve decenije duže. pa, mamika nije ni osedela… mrmljam tako koješta i ponavljam da nema smisla. a jasno mi da smisao nije deo priče o smrti, nego o životu, i da ga je u njenom životu i te kako bilo. pa zastanem. pa potonem.

nisam sigurna da li mi onda Barnsove reči dođu kao pojas za spasavanje ili kamenje za noge, ali čitam i osećam, i volim je sve više, ljubavlju otežalom za prolazak kroz mene 12 dugih godina bez nje. puno tu stane. naročito kad ima gde da se primi.

Džulijan Barns:

„Tugujemo u skladu sa svojom prirodom. I to deluje previše očigledno, ali u tom času ništa ne deluje niti se oseća kao očigledno. Jedan prijatej je umro, ostavivši iza sebe ženu i dvoje dece. Kako su reagovali? Žena je krenula da uređuje kuću; sin je otišao u očevu radnu sobu i nije iz nje izašao dok nije pročitao svaku poruku, svaki dokument, svaki trag dokaza koji je ostao; kćerka je napravila papirne lampione i pustila ih u jezeru gde je trebalo prosuti pepeo njenog oca.

Jedan drugi prijatelj je umro, iznenada, katastrofalno, pored pokretne trake za prtljag na nekom stanom aerodromu. Njegova žena je otišla po kolica; kada se vratila, gomila ljudi je bila okupljena oko nečega. Možda se otvorio i prosuo neki kofer. Ali ne, otvorio se i prosuo njen muž, i već je bio mrtav. Godinu ili dve kasnije, kada je moja žena umrla, napisala mi je: „Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi, tako da na neki način, mislim, i uživaš u bolu. Da nije bitno, ne bi bilo bitno.“ To mi je pružilo utehu, i dugo sam držao njeno pismo na radnom stolu; premda sam sumnjao da ću ikada početi da uživam u bolu. Ali svakako, tada sam bio tek na početku.

Već sam znao da će valjati samo stare reči: smrt, žalost, ucveljenost, tuga, slomljeno srce. Ništa moderno uvijeno ili medicinski. Žalost je ljudsko, a ne medicinsko stanje, i iako postoje pilule koje nam pomažu da zaboravimo na nju – i na sve ostalo – ne postoje pilule koje je mogu izlečiti. Ožalošćeni nisu depresivni, samo propisno, prikladno, matematički („boli tačno onoliko koliko vredi“) tužni.“

Advertisements

4 responses »

  1. ovde nije potrebno nista dodati ali me vuce da bar nesto napisem. Ne zato sto bi to bilo pametno ili utesilo, toga ipak nema u recima, koliko god ih spretno slozili, nego iz osecaja da prosto razumem tugu koja zivi u nama sa nekim datumima opipljivija nego obicno.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s