januarska svaštarenja

mesta i ljudi koje prvi put srećemo pružaju mogućnost da se predstavimo kako želimo. nije retkost ni da se pritom malo izmislimo, pomalo dodamo, ponešto oduzmemo… volim da mislim kako to ima više veze sa maštom nego sa laganjem. uostalom, i njima, kako ljudima tako i predelima, dozvoljeno je da se nama predstave u šarenijim odorama nego što ih inače nose, ko će to znati, ko proveravati. zapravo bi trebalo da mi laska ako su se zbog mene naročito potrudili. :)

kontam da nam svima dodatno ide na ruku kad se sve to zbiva u doba godine koje je ’po definiciji’ praštajuće (i praskajuće :D), dakle božićno. pa još u iščašenoj verziji poput ovogodišnje, dok nas je pravar(e)ni kalendar motao u prolećni plašt, pa sam 8-og janura umesto snega umalo fotkala leptira – kad je jedan lepokrili admiral u niskom letu mahnuo krilima prolećući nam tik iznad glava. nemam sliku da to i dokažem, ali imam dva nezavisna svedoka.

ceo ovaj besmisleni uvod koji nema veze sa (ne)istinom (jer niko nikoga ničim nije obmanjivao), ne bih li priznala ono što je iz ovde postavljenih slika već jasno, a to je da me je Niš osvojio na juriš! :)

nije neobično što je tako, kad se zna da sam za vodiča imala vrhunskog insajdera, plus istoričara, ma, takoreći duplog agenta, nekog ko je radio i za grad i mene, ne znam više ni za koga više… jer, i ja sam osvajala Niš, korak po korak, reč po reč, pogled po pogled, utiskujući s(top)e na mapu grada, ucrtavajući njegova lica u moje oči… čitava četiri dana bili smo baš svoji! divota života na godišnjem odmoru. divota u svakom slučaju. nimalo slučajno. i slučaj koji još nije zaključen, jer nijedno mrtvo telo nije pronađeno, iako je lepota na momente bila ubistvena.  

—

čitala Sejranovića. redom, iz romana u roman, bacala se u skokovima, duhom umesto kamenom, kao u igri školica, bez svesti da će me ščepati strah i od kvadrata i od (paralelnih) linija, jer nikad pre nije, a možda je trebalo… trebalo je da znam da stići ’nigjde niotkuda’ nije lako.

negde kaže: „Htio sam s njom prekinuti, ali nisam imao dobrog razloga, osim toga što je bila predobra prema meni. To me uništavalo. Trebao mi je netko tko je gori od mene, pa da se ja osjećam dobro.“

stresem se. odbacim. nije valjda da sam to radila? nije valjda da su mi to radili?

—

sasvim je prirodno da mi lektira posle Sejranovića budu ’Destruktivne emocije’. Obrađene naučnički i analitički, kroz beleške vođene tokom susreta najumnijih autoriteta zapadne i budističke misli za zadatu temu. kao, ajde da se malo pozabavimo time. no, posle pretrčanih prvih poglavlja, vidim da bi se, umesto zabaviti, trebalo zadubiti: čitati pažljivo, s olovkom u ruci. zapisivati na marginama. imati pored sebe rečnik. zastajati da se porazmisli. promišljati naglas, po mogućstvu sa zainteresovanim i inteligentnim sagovornikom. srećna sam što mogu sve to. i imam celih pet preostalih godišnjodmorskih dana da pročitam još 2/3 knjige.

—

ostalo, već sprovedeno i/ili u namerama: navijanje sata u vreme buđenja za posao, samo da bi se nakon alarma trknulo do kupatila, pilo vode i pogledalo u nasmejano ogledalo, pa uz ponovno ušuškavanje u krevet zagrlilo najdraže, šapćući: neee, ne moram još da ustajem, dremaj… primećivanje sunca. pisanje jutarnjih stranica. odlaženje u dugačke šetnje. ljubljenje. isprobavanje Džejmijevih novih recepata. puštanje filmova sa smejanjem i plakanjem (preporuka: ’About Time’). slušanje radija. paljenje svećica na prozorskoj dasci s prvim mrakom. druženje. pijuckanje vina. dokonisanje. uživanje u mirišljavosti hoda kroz oblačiće parfema dobijenog za rođendan. buđenje sa osmehom i pitanjem: čime lepim će me iznenaditi ovaj dan?

—