IGRA

ne znam kada sam se prvi put igrala smišljanja sudbina za ljude iza osvetljenih prozora.

svakako je to bilo vrlo davno, i sa velikom verovatnoćom bih to situacijski mogla locirati u neki povratak iz dragstora – kako su svi zvali najveći market u tom delu grada, u doba kada su se samoposluge tek rađale, polako preuzimajući primat od radnjica i bakalnica u kojima je samo prodavac šetao među stelažama i na pult ređao sve što kupac zatraži.

recimo: tata, sestra i ja, vraćamo se peške iz dragstora. ta je šetnja, dečjim korakom merena, trajala nekih 15-20 minuta. prvi deo puta vodio nas je uz park, da bi posle raskrsnice počinjao kvart gde smo stanovali, načičkan betonskim višespratnicama i grubo sklepanim dečjim igralištima, sa opet betonskim ’mobilijarom’.

(naravno, tadašnjim umom nisam domašivala koliko je gomila sivog, uniformnog betona nepodsticajna postavka za čula, a i da jesam, ne bi mi bilo važno, jer je to bilo samo mesto gde su se odigravali naši životi, koje sam, nezavisno od staništa, doživljavala bogatima i lepima. već to bi bilo dovoljno da tas vage prevali na pozitivnu stranu. baška što u tim sitnim godinama i s nevelikim iskustvom nisam imala dovoljno materijala za pravo poređenje. no, najvažnije od svega, bila sam dete, i aršini kojima sam premeravala svet bili su mi sasvim drugačiji od sadašnjih, na štetu ovih drugih. u njihovu strukturu je bio ugrađen kod mašte, koji sa odrastanjem neminovno bledi, ne kod svih istim tempom i ne uvek do neprepoznatljivosti, ali gotovo bez izuzetka u meri koja odrasle osobe čini neuporedivo dosadnijim stanovnicima planete od dece koja su bili. s takvom maštom, igračka je moglo postati sve. živela sam to, a potvrdilo mi se i mnogo puta kasnije. naročito sam u tome uživala kad mi se pružila prilika da izbliza posmatram kroz odrastanje mog sestrića, sada već tinejdžera: povrh sve sile lego-kockica i skupih igračaka koje su se gomilale na policama njegove sobe, on je birao da od kartonskih koturića, držača rolni wc-papira, uz pomoć širokog selotejpa, pravi ’kreme za ruke’ i ’paste za zube’. ili bi ih naprosto poređao da stoje uspravno s dodatkom teniske loptice na vrhu svakog kotura, čime su postajali kornet-sladoledi, jedan od idealnih artikala za prodaju u njegovoj radnjici, gde je bez greške glumio prodavca kakvog sam nikad nije upoznao, jednog od onih što su robu ređali na pult pred mušterijom,jednog od onih do kojih su samo krajičkom sećanja dobacivali i njegovi roditelji,čije je detinjstvo počinjalo u vreme rađanja prvih samoposluga.)

dakle, bila je zima, rano se smrkavalo, i za vreme naše kupovine ceremonija smaknuća kratkog dana je već bila obavljena, tako da smo nas troje iz prodavnice izašli u mrak, pa se kući vraćali uz park čiji rub su osvetljavale ulične svetiljke, a potom između zgrada sa uveliko osvetljenim prozorima. pretpostavljam da nas je tata kao i obično nečim začikavao i zabavljao pričama o svojoj mladosti, nikad nam nije bilo dosta tih priča, volele smo ih i reprizirane, a uz to, naravno, posmatrali smo prozore. nas dve smo ludovale za crvenom svetlošću. rumena zagasitost stakla donosila nam je magiju kojom obične sijalice nisu umele da počaste. zamišljale smo kako u toj sobi mora biti divno, to nije mogla biti obična prostorija, bila je to sala za ples, kutak za otkrivanje tajni, mesto za otpakivanje poklona, poligon za mađioničarske trikove…  prirodno je da se u sve to, takoreći usput, u nekom momentu udenulo pitanje: kako li žive ljudi iza tih prozora? jesu li nalik nama? posle večere se izvale na trosed i fotelje da gledaju seriju, tata ljušti pomorandže jednu za drugom dok ne viknemo dosta, a mami se prvo ubaci glava u krilo, a onda zavrne rukav i ogoljena ruka pruži uz molbu – češkaj!… ’i drugu ruku, da ne plače’…?

u početku sam iza prozora uglavnom smeštala ljude slične članovima moje porodice, da bi s mojim odrastanjem i igra rasla, i primala u sebe sve živopisnije likove, modelovane junacima pročitanih knjiga i omiljenih filmova, sudbinama ljudi koje sam sretala i reprintima novinskih tekstova. igra je uvek započinjala spontano i često pratila usamljeničke štrapacirunge moje mladosti , izazivajući golicavu radost u stomaku, svojevrstan unutrašnji poskok od sreće… jer sam tada, rekla bih, mogla da biram, pa je većina izmišljenih ’prozorskih sudbina’, čak i ako su bile teške, vodila do nekog konačnog zadovoljenja.

ne znam kada se to promenilo. znam da jeste. više ne mogu da biram. čini  se da je neka brana pred zlom porušena dostizanjem kritične mase jezivih vesti, izveštaja sa ratišta, progresijom priloga za crnu hroniku ovog grada i sudarima sa sve više praznih očiju gde god se čovek zaputi. tek, ja više ne mogu da se igram, a da mi u flešu ne uleti: da je iza jednog od tih soliterskih prozora, bezizraznih, običnih, jedan drogirani, nabildovani skot nasmrt pretukao svoju krhku devojku, da se s druge strane nekog okna pištolj poteže s prirodnošću i nehajnošću s kojima se iz paketića vadi papirna maramica, da postoji žena koja u kupatilu upravo šminkom maskira modrice, da jedan četrnaestogodišnjak troši sedmi sat svog mladog života na kompjutersku igricu, a da ga niko od ukućana ni na tren nije prekinuo…

naravno, ponekad još uvek stignem u toplu sobu u kojoj temperatura volšebno prelazi onu koju diktira radijatorsko isijavanje, stignem do dvoje mladih koji drhtavim rukama načinju svoju životnu ljubav, ili do dede koji pričom uspavljuje unuka ušuškanog u žutom drvenom krevetu, napravljenom da izgleda kao kuća, dok se ispod kreveta, uz istu priču uspavljuje i psić, recimo foksterijer… ili tibetanac.

:)