ČESTITKA

opet sam kupila naliv-pero. sasvim obično, za školarce, besmisleno jeftino (159 dinara) i verovatno taman toliko i kvalitetno. gledala sam ga na polici u samoposluzi i znala da mi ne treba, imam toliko penkalica da polovinu ne koristim, ma ni ne pogledam ih mesecima, valjda mi dvocifren broj tih pisaljki spava u dva keramička ’krčaga’ na pisaćem stolu! ali, neeemam nijedno s voćkicama! s pomorandžama, grožđem, parom trešanja, kruškom, bananom, limunom, jabukom… izvučenim u srebrnim konturama, ‘flomaster tehnikom’ na prozirnoj, tamno crvenoj plastici. poklopac takođe providan, ali bezbojan. spravica se zatvara uz grubi škljoc, zakačaljka je ćoškasta i vrlo bazično obrađena, moglo bi se reći da je u kategoriji malih stvari to jedan robusni predmet. šleper među olovkama. svejedno, nije lišen izvesne elegancije, lepo leži u ženskoj ruci, razmere mojih prstiju i njegovih oblika prave ergonomski odličnu kombinaciju,  i, najvažnije – pero na papiru ostavlja ravnomeran, neprekinut trag, bez zapinjanja i štucanja. mislim da je jasno, ali moram i da zapečatim izjavom: već ga volim.

kupila sam i časopis o opremanju enterijera. savremeni dizajn, praktični saveti, gomila sličica nekih maneken-ljudi i maneken-prostora… manje-više besmislice. ipak, ni tome ne mogu da odolim s vremena na vreme. otprilike jednom mesečno. pa me ta neodoljivost drži otprilike 10 minuta, koliko traje prelistavanje i bacanje pogleda na fotografije  ušminkanih prostora. na sekund možda i poverujem da ću tako i ja, jednom, čim porastem… dotle, moj stan će biti beznadežno ’nedovršen’. savršeno ’jestiv’ za život u slasnim zalogajima, ali nikad delikatesan na način kavijara i tartufa. kontam da, enterijersko-gastronomski, Đ. i ja živimo u nekoj omladinsko-italijanskoj kuhinji. nešto kao kad talentovani klinac ’a la Džejmi’ uzme da kuva, i vodi ga izvanredan osećaj, ali ne raspolaže ni iskustvom ni materijalom za majstorije dostojne divljenja. što mu ne smeta da oduševljava veštinama dostojnim življenja. kad tako raščlanim stvar, ispada da se zapravo ne žalim. dakle, opet se hvalim. jebiga, znam, ponekad sam dosadna sa tom pričom o sreći, ali šta da radim kad ne mogu da je zaobiđem, ona je slon u mom životu.

kupila sam i jogurt i rikota sir. usput.

a sve te kupovine samo zato što je trebalo da ja kupim direkcijsku čestitku za mog ’žvakavog’ kancelarijskog kolegu, kom je sutra rođus. ispalo je da je zadatak više nego komplikovan, pa me je potraga vodila kroz dva marketa, dve kineske radnje, pored zatvorene daroteke i knjižare, sve do maxija – gde sam konačno pronašla jednu od onih besmisleno skupih ’plišanih’ čestitki, čiji je kompletan sadržaj šarenim slovima ispisano – happy birthaday. da su bar LeendertJanVisove žirafice il’ ježevi, pa da kontam zašto koštaju 209 dinara… nego nisu.

ne mogu da ne primetim da je cena čestitke ravno 50 dinara više nego za perce. hehe… dakle, imam pero pero lake kategorije. dođe mi da mu, u inat, namenim neku čudesnu sudbinu. da njime ispišem fantastične stranice. možda ako nađem pravog pripovedača. objaviću oglas: traži se pripovedač, odličan, vičan, usmerenje prednost, ali i opšta praksa dolazi u obzir. od njega zavisi… od mene zavisi.

—

—