PORTRET KASOARA I DRUGE DIVOTE…

Уобичајен

pre neki dan sam sa žaljenjem zaključila da sam već neko vreme previše uronjena u linearnost, da mi ponestaje skokovitosti i iznenađenja koja mi je mašta ranije često priređivala. posao me teško oštećuje, rutina i rigidnost, uskogrudost i zloba – koji tamo vladaju, toliko me uzimaju pod svoje u dugim radnim satima da ni u slobodno vreme više nisam slobodna; proces okoštavanja ne prestaje onog trenutka kad izađem iz firme, otrovi mi kolaju kroz telo zaustavljajući se u čvorovima koji zakrčuju misaone i energetske putanje, pa ostajem delimično blokirana čak i kad (s)misao konačno krene kroz mene.

kažu da u prirodi često biva da je lek nadohvat ruke. da otrovna tvar i antidot neretko dele stanište. i da ponekad instinktivno sebi nađemo lek. čini se da sam potvrdu za to dobila kad sam juče prišla polici sa knjigama, onom delu gde su još nepročitane knjige, mnoštvo njih, nakrcanih bez nekog posebnog reda. dozivaju me imena autora čije sam dosadašnje radove već uvrstila u almanah životnih bitnosti, ali ja sinoć pređem pogledom preko svih njih uvredljivo ignorantskom brzinom i smesta izvučem „Zverinje“. Hulio Kortasar. čujem kako pisci sa olakšanjem uzdahnu. neću ih varati sa šarlatanom, sa nekom novoustoličenom zvezdom književne galaksije, sa nekim fićfirićem sumnjivih moralnih i literarnih dometa… sobna drama sa pokušajem knjiških (samo)ubistava je izbegnuta. maestro je neko pred kim ni poraz nije lišen dostojanstva.

dominantno crna naslovnica nije neprivlačna, ali ne obećava lepršavo štivo. ilustracija na koricama je nastala ceo vek pre mog rođenja i prikaz je ogromne zmije koja je upravo poharala čamac u nekoj tropskoj šumi. hoće li i mene pojesti? prisećam se novinskog članka o ženi koja je imala pitona za kućnog ljubimca, pa pozvala veterinara da mu se požali kako joj se u poslednjih nekoliko dana ljubimče čudno ponaša, zavlači se u krevet i spava ispruženo pored nje, što nikad pre nije. ispostavilo se da joj je ljubimac uzimao meru, da se ne trudi zalud ako ne može da je smaže.  hoće li meni Kortasar tako uzeti meru? :D

pročitala sam tek tridesetak strana, ali mi je već jako po meri. obožavam njegove mentalne bravure, filigranski skovane rečenice od dugačke i čiste misli koja glatko teče, da bi potpuno neočekivano iskoračila u nadrealno. otkačeno. duhovito. golicavo…

 „… jer kasoar je neprijatan i odbojan. Zamislite noja sa rožnatim prekrivačem na glavi, zgnječeni bicikl između dva auta koji sebe samog sastavlja, loše izvedenog preslikača i neku vrstu škripe. Sada kasoar stupa korak napred i postaje nekako reskiji; to vam je kao par naočara koje su uzjahale neku beskrajnu umišljenost. Kasoar živi u Australiji, ujedno je kukavica i opasan; čuvari ulaze u njegov kavez u visokim kožnim čizmama i sa bacačem plamena.“

pa ja zamišljam. dok sve u meni viče: jupi! dobila sam baš ono što mi je trebalo: nelinearnost, maštu, skokovitost na delu. savršeno(m).

Advertisements

7 responses »

    • godine i iskustvo nam sužavaju manevarski prostor za ushićenje novim. mnogi su nas, s pravom, već oduševljavali i pomerali, pa je letvica podignuta prilično visoko… zato su mi takva okrića sada još dragocenija.
      moraću da proverim kako to radi Rušdi, do sada smo se nekako mimoilazili, pojma nemam zašto. unapred se radujem. :)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s