POGLED KROZ PROZOR…

Уобичајен

… i u sveske koje arhiviraju moje jutarnje stranice:

suvonjavo zimsko jutro. tračci magle i govor vetra u roletnama. nema on danas bogznašta da kaže, pa i ne priča bez prestanka. više čavrlja. trača. moglo bi se reći i da samo golica roletne. golica im maštu?

senke su plave, onako kako biva samo kad je sneg.

zapamtila sam tu zasivljenu plavu još kao devojčica. vezana je isključivo za sneg, ali i sunčan dan. i za pola četiri popodne. retkost joj diže vrednost. to je jedna od onih stvari za koje vrlo rano shvatiš da su ti za života date u ograničenoj količini, u nekom neodredivom, ali konačnom broju ponavljanja. zato je svaki put primetiš, pa čekiraš velikim parafom u nevidljivom mentalnom kvadratiću kad god te ta lepota snađe.

na terasi zgrade preko puta, na štriku za veš, umesto oprane odeće, suše se šunke i table slanine. košava ih žustro okreće na vazdušnom ražnju. toliko duva da će brzo biti gotove. na onih nekoliko terasa na kojima je okačen veš – igranka! košulje, krpe, majice, peškiri… izvode ozbiljne vratolomije. toliko se izvijaju, skaču i prevrću, da će im, bojim se, pozliti. treba im ostaviti lavor na terasi za slučaj da im se povraća.

nebo u formaciji bajadere: plavičaste i roze štrafte naizmence.

‘heej… i opet tornjevi tuku na svetog Luku, jesen je kriva, uvek me rasturi siva’

7 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s