POGODBA

nepošteni nalazač moje izgubljene duše javio se jutros da mi je vrati. znam da je nepošten po tome kako je drži, drži je kao da je voli, kao da uopšte nema nameru da mi je vrati koliko god da mu se plati, drži je kao da ju je ukrao, ali da je upija, ne da se okoristi… i je li to onda uopšte krađa, ne odgovara definiciji – sticanje protivpravne imovinske koristi, ovde nema nimalo imovine, a još manje ima koristi.
ne mora ništa da mi kaže, još pre nego što zine, znam da će reći – napravi sebi novu, ti to možeš, znam da će to reći po obliku njegovog o u oku, i u na usnama, a najviše po tom r u ruci koju mi pruža za pozdrav, po r koje je retko i ranjivo, rasejano i raštimovano, rubno i rubinsko…
retko voli raritete i moja mu je duša taman dovoljno unikatna, ranjivo ne zna uživa li više u tome što na sebi nosi prevelik teret pa se rana svakog trena može otvoriti ili u tome što ga taj teret, tako rasklopljen nad njim kao kišobran štiti od vejavice njegovog sopstvenog života. rasejano se razbaškarilo u arhipelagu u čijem je kalupu izlivena moja duša. raštimovano se uhvatilo za crne i bele dirke, za povisilice i snizilice, za sve violinske ključeve kojim su započinjali moji komadi, i shvativši da ozbiljnog dirigenta tu nikad nije bilo – likuje! rubno obožava to što mi duša ima litice. malo-malo pa neki iskorak može biti poslednji. toliko mesta poput onog portugalskog ‘kraja sveta’ kroz koja zviždi samo vetar i fado. a rubinsko je pronašlo onaj prstenčić koji moja duša čuva još od detinjstva, onaj sa velikim crvenim ‘dijamantom’, brušenim pod raznim uglovima, pločasto, pa kad sasvim prisloniš trepavicu ‘kamenu’ ugledaš svet oglednut naopačke, ili ukoso, divno izvitoperen i toliko iščašen da ostaneš zauvek začaran, osuđen na to da povremeno imaš neodoljivu želju da poneku priču iskapiš sa odjavne špice…
nepošteni nalazač moje izgubljene duše javio se jutros da mi je vrati. a vidim već da neće da je vrati, došao je samo da mi pokaže koliko je ona bezbedna u njegovim rukama, i koliko joj je lepo. tako smo se rastale, mašući dugo jedna drugoj.
sad pravim novu. imaće ponešto od stare. ali mislim da joj treba više prostranstva. dogovorila sam sa jednom stepom da se vidimo popodne, možda je uzmem, treba mi za one ruske hrtove, za sve one male crvene Nađe koje sam neko vreme ignorisala, pa one trčale u krug na mentalnim točkovima, kao siroti mali hrčki… možeš ići sa mnom. pravi se da nemaš ništa sa onim kradljivcem. i pravi se da imaš svašta sa mnom, skoro kao da me ima…
;)