GDE STANUJE SREĆA?

imala sam amajlije…

verovala u ’srećne’ dukseve, naročito jedan ljubičasti, tanki, jednobojni, rebrastog tkanja, s dugmićima do polovine, zauvek omiljeni, uklopljen sa zelenom suknjom od sirove svile i širokim kaišem, bio je potpuno neodoljiv, čak je i moje tinejdžersko telo u koje tada nisam puno verovala, u toj kombinaciji postajalo dobitno…

nosila ’talične’ narukvice i minđuše…

paničila kad u žurbi da nekud krenem ne mogu odmah da pronađem svoj ’magični prsten’, zaboga, pa on generiše sve te dobre energije, znam to, jasno mi da ljudi i ne kontaju šta ih vuče ka meni, i naravno da to ne bih mogla biti samo ja, i to što je moja priča suvisla i smeh na nas pada celo veče kao vejavica – sve je to tako jer je tu prsten, moja (zimska) oprema, lanac za vožnju po tom snegu, gospodar nad gosparima u koje se zaljubljujem, sve sračunato od viših sila, jer taj lepi okov mog prsta okiva tuđu pažnju i sliva mi je u oči, mali ubojiti nišan za lov na sreću…

pretpostavljam da mi je u nekoj od kutijica-svaštara zaboravljen i ’paćenik’ – figurica koju je napravila moja sestra, visoka 2,5 cm, skoro jednopotezno izuvijana glinena glista sa dodatom glavom, bez ikakvih detalja… taj čovečuljak u klečećem položaju, sa glavom položenom na desnu ruku, totalno mislilački, kako se prvi put pojavio pred očima javnosti koju smo činili brat i ja – izazvao je V.-ov oduševljeni (ujedno i kumovski) uzvik: ’kakav Paćenik!’

ne znam je li bilo ispita na koji Paćenik i ja nismo zajedno izašli. znojio se sa mnom, grčio mi se po džepovima, dobijao podočnjake od mojih mokrih dlanova, krkljao od stezanja, crveneo od glupavih poljubaca u slavljeničkom žaru tek položenog ispita…

naravno, imala sam i ritualne staze, i preskakanje linija, i bitna stabla, i posebne oblake, i neparne ptice, i pogledom ispraćene selice, i obožavane sedmice…

 … nemam pojma kada je prestalo.

rekla bih da je to baš neka glupa vrsta odraslosti kad mi je ukinula taj lepi zaklon i ušuškavanje, a zauzvrat mi nije napravila ni brlog obložen papirnim maramicama, za one suze koje treba isplakati, ili u(ću)tkati.

rekla bih da je to baš neka dobra vrsta odraslosti kad me je uverila da su mi glavni srećonosci klikeri, oni staklenci što mi naprave krug oko pameti za dan, i kotrljaju me u san, i upravo se prosipaju po ulicama moje noći, tako da mi zvoni u ušima, i ako ne padnem zbog nekog na koji sam nezgodno stala, sasvim je izvesno da ću cičati od radosti i zauvek odbiti da pristanem na bilo koju vrstu odraslosti lišenu sreće.

;)