BUĐENJE

probudim se u onom mom (ne)imenovanom krevetu, setim se da sam sanjala zmije, bilo ih je puno i odjednom, ali dosta malih, i sve sam iz zaobišla, nijednu nisam ni zgazila ni ubila, niti je neka mene ujela… kroz trobojnu zastavu moje spavaće države zavlači se sunce, uvlači mi se, zadovoljivo i slatko dok na zidu skicira šaru prolaska kroz roletnu, crtež što liči na redove raspuštenih trotački. eto, čak i zidovi govore – idemo dalje, nastavlja se…
pa ja idem dalje, nastavljam se do velike sobe, nedelja je, sunce šećeri dan, ukusan je, prozor je privlačan, kafa je i dalje napitak taličan… a ipak, drveće je samo drveće, grane su tek stanjeni nastavci stabla, zaostali lisni suvarci samo zakasneli padači, nebo tek razmazana atmosfera. sve stvari, sva svojstva, celo moje okruženje – samo je to: okruženje. i ja svedena samo na sebe. na tišinu. shvatim da mi užasno nedostaje sinoćna vizura: da mi u glavi sve zv(e/u)či. da buči. da se miksuje. maksuje. komponuje. komprimuje. da se slaže. da me laže. da miluje. da mi diluje vrtoglavicu na vršku kašikice koju grejem na plamenu sopstvenih žudnji i ubrizgavam direktno u venski pogon ne bih li od onog ličnog ringišpila, onog starinskog s blentavim šarenim konjićima i onim šipkama izuvijanim u crveno-bele pletenice, napravila – rolerkoster…
… blesavo je kad se probudiš u drugom stanju. bezgrešno i nehotice, preko noći, u meni je (opet) začeto pogrešno č(u/e)do… i? gledaću film posle podne, zamotana u ćebe i romor govora na nekom od vavilonskih jezika, bez titla, prepustiću se dremežu oko četiri i probuditi u zaplavljenom mraku, shvativši da me seče mali bol u stomaku… skontavši da je intervencija gotova, a ja opet u prvom stanju. jednine. one jednine u kojoj su sve stvari, sve pojave i celo okruženje povezani sa mnom. u stvari, upravo shvatam da sat otkucava pet popodne, a da si ti sedeo u sobičku kino-operatera i fol mi puštao film, a zapravo samo čekao da se probudim.