C’EST MOI

Alana je nick koji sam za sebe odabrala registrujući se za neki zaboravljeni forum. htela sam nešto da prokomentarišem, a onda naišla na prepreku u vidu obaveštenja da samo registrovani imaju pravo da komentarišu. žurilo mi se da istipkam željeno, i ponajmanje mi se mozgalo na temu koji bi to nadimak mogao da me originalno i tačno predstavi. na stolu je ležao primerak Alana Forda, i odluka se nametnula u sekundi: biću Alana! taman dovoljno smotana i jednako tajna agentica koliko Alan… vremenom, moja virtuelna ličnost ustoličila se pod tim imenom, tako da, kad sam započinjala blogovanje ništa drugo nije ni dolazilo u obzir. tim pre što je Alana u novoj ulozi, svojim petoslovnim imenom na A sasvim primereno prizivala drugu čuvenu knjišku personu, iliti devojčicu koja se obrela u zemlji čuda. što je, opet, gle čuda, bilo sasvim blizu definicije onoga što ja jesam bila. i ostala.

naposletku, ispalo je da je Alana vrla zgodna za individualizaciju, jer se ispostavilo da je, čak i na netu, neznatno malo tim imenom zaodenutog sveta, ono bi tek sporadično iskočilo iz nekog novinskog teksta, ali toliko retko da nije ni vredno pomena. sve do pre nekoliko dana.

pre nekoliko dana dobila sam dostojnu Alanu!

ni od koga drugog nego od voljenog maestra Kortasara. :)

čulom za čuda detektujem da to nije slučajno i da me je svo moje alanisanje nekako sračunato vodilo do ovoga, do njegove priče, koja krug zatvara najlepšom petljom –  Huliovom čarobnom Alanom.

—

„Kada me Alana i Oziris gledaju, ne mogu da se požalim ni na najmanje pretvaranje, ni na najmanju dvoličnost. Gledaju me pravo u oči, Alana plava svetlost, a Oziris zeleni zračak. Gledaju se tako i između sebe, dok Alana miluje crna Ozirisova leđa, on diže njušku sa zdele sa mlekom i zadovoljno mjauče, žena i mačka kao da se poznaju iz nekih ravni koje mi izmiču, koja moja milovanja ne uspevaju da dosegnu.“

—

„Svojevremeno mi se činilo da je muzika put koji će me istinski odvesti do Alane; gledajući je kako sluša naše ploče Bartoka, Djuka Elingtona i Gal Koste, neka postupna prozirnost uvukla bi me u nju, muzika bi je obnažila nekako drugačije, činilo ju je sve više Alanom jer Alana nije mogla da bude samo ta žena koja me je oduvek gledala ne krijući ništa od mene. Pred Alanom, a dalje od nje, ja sam je tražio da bih je bolje voleo, ali, ako mi je u početku muzika omogućavala da naslutim neke druge Alane, ipak je došao i dan kada sam je ispred jedne Rembrantove gravire video kako se još više menja, kao kada splet oblaka na nebu preinačuje osvetljenje ili zasenčenje nekog predela. Osetih da je slika odvodi dalje i od nje same i to radi tog jedinog posmatrača kadrog da izmeri trenutni a nikad ponovljeni preobražaj, nagoveštaj Alane u Alani. Kit Džeret, Betoven i Anibal Trojlo pomoglil su mi kao nenamerni posrednici da se približim, ali ispred jedne slike ili gravire Alana se još više oslobađala od onoga što je mislila da jeste…“