moje dane na okupu drži još samo postojana narukvica vremena. na nju su prišiveni kao šareni privesci. zveckaju mi na zglavcima. kao kuglice. kompaktne. zatvorene. premalecne da u njih smestim ove dimenzije koje ignorišu prostorne parametre:
sa pogrešno nameštenom klimom u kostima.
sa noktima što mašu repovima na zvuk poznatih koraka.
sa hlorofilnom postavom.
sa plovnim kožicama na snovima.
sa gotovim koricama za jedan život vredan romana u koji nikako da se uselim.
sa navikom jednine.
sa prozivkom množine.
sa unutrašnjim sagorevanjem.
sa vodenim hlađenjem.
sa neveštim klađenjem.
sa navijanjem trepavica na vreme izlaska sunca.
sa ježenjem kože zbog zakatančenosti u jedan otvoren pogled.
… ponekad i zaboravim da su tu, ti moji slatki privesci, svaki k’o mali globus, sa plavim okeanima tišine i velikim pečatima kopna, da mi zapečate zemaljsku sudbinu…
zaboravim da su tu nanizani dok nekom ne mahnem.
dok ne podignem slušalicu.
dok ne zaklonim oči od prejakog sunca.
Alana bez zemlje klikera 
lepo :)
:)
hvala
zvec, zvec, :)
eto, čak mi se i ta onomatopeja dopada… baška što stvarno volim te da nosim te narukvice s privescima. :)