’… kao pušten sa lanca kao lakši od vode…’

Уобичајен

moje dane na okupu drži još samo postojana narukvica vremena. na nju su prišiveni kao šareni privesci. zveckaju mi na zglavcima. kao kuglice. kompaktne. zatvorene. premalecne da u njih smestim ove dimenzije koje ignorišu prostorne parametre: 

sa pogrešno nameštenom klimom u kostima.

sa noktima što mašu repovima na zvuk poznatih koraka.

sa hlorofilnom postavom.

sa plovnim kožicama na snovima.

sa gotovim koricama za jedan život vredan romana u koji nikako da se uselim.

sa navikom jednine.

sa prozivkom množine.

sa unutrašnjim sagorevanjem.

sa vodenim hlađenjem.

sa neveštim klađenjem.

sa navijanjem trepavica na vreme izlaska sunca.

sa ježenjem kože zbog zakatančenosti u jedan otvoren pogled. 

… ponekad i zaboravim da su tu, ti moji slatki privesci, svaki k’o mali globus, sa plavim okeanima tišine i velikim pečatima kopna, da mi zapečate zemaljsku sudbinu… 

zaboravim da su tu nanizani dok nekom ne mahnem.

dok ne podignem slušalicu.

dok ne zaklonim oči od prejakog sunca.

4 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s