PROMIŠLJAM…

… kako otkrivam novu vrstu vida otkad me tvoj pogled vida,     

i kako mi često ličiš na diva jer se osećam čisto k’o diva,
i kako me tvoja misao voza dok ti mašem iz rolerkosterskog voza,
i kako mi krvotokom sreća kola otkad si ti vozač mojih velikih kola.
;)
—
ponekad…
… se pogledam u sebe i spopadne me deja vu, ne u smislu – srele smo se već, već u smislu prošlo je sve, i malo me to prepadne, al’ je dobro što sve traje vrlo kratko, a traje kratko zato što sam kukavica pa pobegnem… iz sebe. 

ponekad…
… se oglednem u oblaku i spopadne me neverending, ne u smislu nema mi kraja, već u smislu ja deo beskraja, i prilično me to podigne, ali mi opet dobro padne što kratko traje, jer sam sumnjičavica pa me začas sto spuštajućih pitanja spopadne, i aterira me… u sebe.

ponekad…
… samo poglednem okolo, i ništa me ne spopadne, samo mi u oko sve(t) padne, i dobro u svemu tome je što mi se to dopadne, i sledeće što osetim je da se poluga nekog menjača šalta tako da ubaci u brzinu koja me vozi uravnoteženo, opušteno, kao da sam u kabrioletu u kakvoj toploj nedođiji (i nema nikakve veze to što sam nikakav vozač, zbog onog klika menjača volšebno postajem sve što treba), a prve zvezde me uvaljuju u svežinu kao ja čupavce u kokosove mrvice, pa osećam kako mi se po koži lepe čestice mlade noći, i mirišem i svetlucam, sebi…
… tebi.
:)