uobičajena subotnja gužva i muvanje ljudi pred najvećom kvartovskom prodavnicom. nedaleko od ulaza, dečak star desetak godina sedi na maloj stolici iza improvizovane tezge, napravljene od montažne plastične police sa tri ’sprata’.
na gornjoj poređani automobilčići, uredno parkirani u redove, sve mi se čini da su i po bojama bili poređani. srednji sprat popunjen životinjama, mitskim stvorenjima i transformersima. dominiraju dva zmaja: zeleni i plavi. na donjoj polici drangulije opšte prakse, iliti razno.
malac sedi za tezgicom, gleda nekud ispred sebe ili u zemlju, ništa ne govori. sladak je, lepo obučen, obično limansko dete, čije su igračkice poput onih kojima se do pre par godina igrao moj sestrić. ipak, ne uspevam da se otmem utisku da je u podlozi celog prizora neka tužna priča.
prolazimo ispred njega, ne trebaju nam igračke, odmičemo desetak koraka, a onda sinhrono usporavamo, osvrćemo se, zgledamo, zastajemo. a da kupimo nešto? da kupimo!
vraćamo se i pitamo koliko koštaju autići. 200 dinara. zmajevi? 200. (biće da je sve po 200) skontamo da nam baš treba jedan zmajček-čuvarkuća! zagledamo dvojicu izloženih i merkamo kog ćemo povesti kući. dok to traje, shvativši da smo ’ozbiljni kupci’, naš se druškan sav uzvrpolji i ne zna šta bi, pa krene da nam objašnjava: ’duže sam spavao danas, kasno sam ustao, izvinjavam se što ne izgledam baš lepo…’ razuveravali smo ga priznanjem da nama izgleda super. naravno, ništa nismo slagali, jer jeste izgledao divno sa tim bojažljivim osmejkom, razbarušenom kosom i još onim pogledom u koji se bez prestanka uliva svet, da bi se izlila mašta. pa još plavim.
jedino smo morali da požurimo s transakcijom, da se ja (bez obzira što odbijam da mislim kako je on mali princ iz zemlje tuge) na licu mesta ne bih rasplakala.
Alana bez zemlje klikera 
Citam, a u pozadini bas tuzna pesma… Uh.
takva tura…
Jel na slici taj zmaj? ako jeste bas je pravi! prica i nemora da bude tuzna, utisak je, opet, nesto drugo… a rekao bih da je snazan… utisak…
taj je zmajček, nego šta! :)
a ne znam, da nije bilo tog njegovog opravdavanja, možda mi ne bi bilo tužno… na stranu to što je, kad smo ponovo prolazili tuda, nekih 4-5 sati kasnije, još bio tamo, a zaliha ‘robe’ delovala skoro netaknuto.