ne znam šta ti je, danas si baš nešto talentovan za laganje.
imam inspiraciju.
ne slušam ga više, ionako laže. lažem. slušam ga i smejem se, a u pauzama smeha se kačim za pominjanje inspiracije.
inspiracija. omiljeno imanje. s njom čak i znanje dobija epizodnu ulogu (mada volim kad ga za to posle kandiduju za oskara ;))
inspiracija. omiljeno stanje. drugo. mada ne kao ono drugo stanje u koje zapadaju, ne samo sopstvenom zaslugom, samo gospe. drugo kao drugačije, kao stanje izmeštenosti iz stvarnosti sa parametrima zacrtanim u priručnicima običnog bivanja i u podzakonskim aktima kojima je razrađen zakon proseka. kao stanje bega iz svega onoga što te ugrabi i ponese maticom u trenu kad prestaneš da budeš talentovan za laganje, za definisanje stvarnosti na način koji odbija odrednice prvog pogleda… za ludiranje. za iskrivljenost vašarskih ogledala što nam od odraza prave karikaturu, i crtani film. za iskrenu začuđenost čoveka nad samim sobom kroz pitanje – šta ja imam s njim?
proleće je inspiracija. hodaš sunčanom stranom ulice i gledaš park preko puta, i odjednom je u slici toliko boja i dinamike kojima zimski pejzaž oskudeva, da ne uspevaš sve da obuhvatiš pogledom, moraš da uključiš i ostala čula, pa zadužiš uši za upijanje zvuka rasprskavanja pupoljaka, pa zadužiš nos za usisavanje titravog, hlorofilnog hoda kroz granje, pa pustiš vetar da ti se utisne u dlanove i promeni ti kod papilarnih linija u toj meri da te ni mup otiske prstiju više ne bi prepoznao.
odjednom si ponovo budan za detalje. za to da iz velike slike izdvojiš sitne, zasebne kadrove, da im preinačiš značenje, da znaš šta je bilo pre, a još više šta će tek biti. pa ti neki voskasti listići, čije kaskadno obrušavanje duž betonskog zidića, postaju privlačni za fotkanje zbog toga što donose zanimljiv kontrast bujanja iz tako nestimulativnog ’tla’. pa ti to fotografisanje otkrije neka još skrivenija blaga, recimo lik ruže u nečemu što cvet nikad neće postati, ali je u tom prikazanju toliko ruža da postaje arhetipska predstava, bolja ruža se uistinu nikad neće roditi! da, esencijalna ulja iz tog ’cveta’ nikad neće završiti u mirisnoj čauri čuvenog parfema, niti će joj latice joj biti kandirane da naprave delikatnu ravnotežu ukusa na tanjiru restorana ovenčanog pohvalama iz gastro-vodiča, ali je sve to nevažno za ovo proleće, i ovu istinu, i inspiraciju koja obara sve pred sobom, i mene s nogu dok mi se useljava u dušu rasplesanim korakom.
—
p.s. do malopre ovde je bila druga polovina posta, ukucana direktno u worpress editor, koji iz nekog jebenog razloga nije uspeo da se učita pri objavljivanju. word je iz, opet neznanog mi, i još jebenijeg razloga zaboravio sve što sam htela da kažem… a ja sam sad toliko neinspirisana worpressovim sranjima, da nemam ni trunku želje da ponovo sve to ispišem. čak ni proleće ne vadi stvar… stoga, post ostaje okrnjen i jadan,bez pravog zaokruživanja i zaključka iole vrednog… ne pamćenja, bilo čega. :/
Alana bez zemlje klikera 
To „krnjenje“ posta je kao zahlađenje sa kišom ovih dana.
Kada kažeš „odjednom si ponovo budan za detalje. za to da iz velike slike izdvojiš sitne, zasebne kadrove“ izgleda kao da to može svako.
da, sinoć sam se baš naoblačila i smračila kad mi je tekst nestao… možda jednom bude novi post na tu temu, o tome kako i u ljudima verovatno treba tragati za tom lepotom ‘s one strane ogledala’… ;)
a pa meni se i čini da može svako, ali je moguće da je u mnogima taj dar zarđao, atrofirao od nekorišćenja… no, većini takvih i ne nedostaje. na sreću, ko god razume izdvojenu rečenicu, nema problem sa tim umećem. ;)
Kako granu prvi dani sunca i ja padnem u to neko drugo stanje, koje si tako lepo opisala a pogotovo titrav hlorofilni hod kroz granje, mislim da mi ovih dana to fali najvise (I’m gonna hit the naure nece ni alergija d ame smiri). Nije krnj post bas je poletan mene si protresla bas kako treba! Sva cula!
:)
drago mi ako je proleće kroz mene dobilo glasnogovornika. ono baš zaslužuje da se o njemu rastrubi na sva zvona!