ima jedna Saramagova priča u kojoj se stvari pobune. odjednom, u inače savršeno funkcionišućem i doteranom režimu, predmeti, mašine i postrojenja počnu da sabotiraju ljude: vrata pri zatvaranju zagrebu ruku do krvi, novčanica se najednom savije u rolnicu koja uštine prst, poštansko sanduče nestane bez traga, lift se pokvari, čitavi redovi stepenika počinju da nedostaju…
zbog toga se setim mog deduške i njegovog divnog načina zahvalnosti, kojim je častio i obeležio sestrino i moje detinjstvo, njegove zadivljenosti nad svim čudesima koje je progres doneo čovečanstvu, ili čovečanstvo progresu, kako ko voli da postavi. pa je nabrajao električne aparate koji nas okružuju, imenujući ih sa takvim zadovoljstvom kao da ih upravo izmišlja, zbog čega smo sestra i ja nedeljama kasnije drugačije posmatrale mašinu za veš, šporet, toster…
setim se i bombardovanja, i vremena kada su grafitne bombe pravile haos u elektrodistribuciji, pa nam svaki čas nestajalo struje, a po pravilu i vode, jer je i hidrofor prestajao da radi. kako smo samo brzo savladali umeće da bez puno roptanja i drame dočekamo trenutak dolaska struje, pa žurili da se organizujemo i obavimo što više poslova dok štekeri ponovo ne ostanu mrtvi, a slavine suve. zaključivši da nas pokorava viša sila, mirili smo se s tim da nije u našoj moći da tu nešto menjamo, ali mi je zanimljivo to što prevlađujuće osećanje kod većine nije bio revolt ili bes, nego zahvalnost na trenucima normalnog života koji nam je istrgnut odjednom, na mah, kao u onim iluzionističkim sekvencama izvlačenja čaršava ispod kompletno postavljenog stola. ponavljali smo kako više nikad nećemo zaboraviti kakva je blagodet običan život kad teče k’o podmazan. naravno, čim nam je dar obične svakodnevice vraćen, mi smo joj se tek zakratko obradovali, da bismo ubrzo opet sve počeli da podrazumevamo i bagatelišemo. začas smo ponovo usvojili jednosmerni kod mišljenja koji nam daje pravo da besnimo kad se bilo šta pokvari, ali nas čini slepim za istinu da veći deo vremena dosta toga odlično funkcioniše (da ne bude zabune, ovo se nipošto ne sme posmatrati iz dnevnopolitičkog rakursa, neosporno je da bi štošta moglo neupredivo bolje, i da, zaslužujemo više, ali je ovo priča o nečemu drugom, recimo bazičnijem)… stoga smo neosetljivi za mnoga mala čuda glatkog toka: odvrneš slavinu i u sekundi potekne topla voda, zakoračiš u lift i on te spusti 9 spratova niže, dva klika pred monitorom i eto te u najnovijim svetskim događanjima, jedno dugme na daljincu i pred tobom se motaju pite u kuhinji na drugom kraju sveta, miris kafe zagolica ti nozdrve par minuta pošto si pristavio džezvu, organsko povrće ’raste’ na polici prodavnice na prvom uglu, autobuske stanice u radijusu od 50 metara vode te do bilo koje gradske destinacije…
volim da primetim kako, naposletku, još uvek živimo u svetu u kom se predmeti još nisu pobunili. što uopšte nije loša postavka. i jeste još jedno od onih mesta na kojima se može zasaditi i odlično primiti zahvalnost.
Alana bez zemlje klikera 