DAN(AS)

jutarnjim pogledom fotkam dan.
treba mu slika za ličnu kartu.
da se legitimiše kad poželi da ga izdvojim,
da ga razumem i ne zaboravim,
da mi se nametne poklapanjem
kad posle mnogih godina
pokušam da prizovem davni praznik.

geometrijom providnih kosih paralela
kapljice spajaju nebo i tlo,
urezuju u lice jutra plitke ožiljke
zbog njih deluje muževno i iskusno.
očekujem da se pušački nakašlje.
umesto toga zada takt puckatanjem prstiju,
ritmično pulsira u romoru kiše na asfaltu,
u naslućenom treskanju krunica zvončića,
u sreći mokrih četvorolisnih detelina.

ovaj je dan tačka u vremenu
kojoj sam se unapred radovala.
praznično obeležen u kalendaru
bio je parče raja u nagoveštaju,
sidro u koje sam bacala duh i želje
kad je struja pretila da sve odnese.

mislim o tome ovog jutra,
i o Sari Bernar iz Barnsove knjige,
o njenoj mršavosti zbog koje je
mogla da protrči između kišnih kapi
ne skvasivši se,
i o tome kako bih rado postala
advokat knjigama.
pripremam se za tu ulogu
pričajući sa Đ. u odlasku na pijacu,
pripremam se za neznani auditorijum
pred kojim treba odbraniti knjige,
osuđene na dugotrajne zatvorske kazne,
da kopne u tamnicama sopstvenih korica.
oslobodite knjige, vrištim,
pustite ih da žive kako treba,
dozvolite im da vam preoblikuju dan
životom kakav bez njihove pomoći
nikad ne biste napravili!

mislim i o tome kako sam često,
kako smo svi prečesto,
drugima dati bledo i konturno,
tek vrhovi ledenih bregova
što plutaju u dubokom moru,
dok gromadne, debele osnove
i mač-oštre ivice ostaju pogledu nedostupne,
tako da bi, u odsustvu pažnje
i (ne)određenoj nesrećnoj konstelaciji,
sudar sa svakim od nas
mogao potopiti Titanik.

—