CRNO-BELO

smeta mi to što mnogo ljudi sve manje pazi na jezik, što ne uviđa koliko lepote on može da prenese ako se koristi umno, pažljivo i iskreno, koliko je u njemu potencijala za igru, koliko njegova (ne)preciznost ume da (po)godi ili povredi.

u svom tom smetanju naročito mi se izdvaja br(b)ljanje onih koji bi po prirodi stvari (čitaj: obrazovanja i posla) trebalo da su baratanjem rečima naročito vični. 

nepojmljivo mi je da novinarka, voditeljka programa na televiziji s nacionalnom frekvencijom, svaki čas zašlajfuje pred zadatkom smislenog završetka rečenice, pa to (kao) zakamuflira zakrpom osmeha. žao mi je, ali nije dovoljno to što je lepa. ili jeste? (a ja mu dođem tek zlurado žensko)

ne prolazi ni kvazirečitost, koja se kao trik takođe neretko provlači kroz mas-medije: priča radi priče, nakrcana suvišnim digresijama, pa zapečaćena znalačkim, sugestivnim klimanjem glavom.

zašto ne ostajem prikovana za taj ekran zbog toga što me neko obara s nogu elokvencijom, svestranošću, duhovitošću i šarmom?

ponekad mi se čini da je u vreme crno-belih televizora smisao daleko udobnije stanovao u njima. crno-beli televizori su imali čitave velegradske kvartove pune smisla. smisao je u međuvremenu getoiziran, prokažen i osumnjičen za izazivanje subverzivnih misli kod (ne)pokornog podaništva, i, eto ga, bori se za goli život. sa prognozom koja nije nimalo ružičasta.

danas sam pročitala Pančićevu recenziju jednog romana i sad mi se, kao vrlo prigodna, nameće Teofilova završna misao:

„A melanholija je često i ovo: žal za nečim što je još tu, ali znaš da će neminovno nestati za koji tren, a i ti s njim, ili još gore: nećeš nestati, samo ćeš se obreti u svetu s dodatnim deficitom smisla.”

—

prijatejica je za trenutnu profilsku fb-sliku izabrala crno-belu fotografiju. fotografisana iz podnožja spiralnog stepeništa, figura joj ima formu fine tamne siluete spram pune dnevne svetlosti koja prodire kroz četvorokrilni prozor iza nje.

vidimo joj profil, malo podignutu glavu i obris naočara. stepenišna ograda je od kovanog gvožđa sa drvenim gelenderima. jednostavne gvozdene vertikale samo su na jednom mestu poremećene izuvijanim ukrasom koji se provlači između nekoliko pritki. vijugavost se završava tačno iznad onog stepenika s kog je devojka upravo zakoračila na sledeći, penjući se ka vrhu.

ni svedenije fotografije, ni eksplozivnije dinamike! :)

—

crno-belo je i meni danas uletelo u objektiv. predug dan na poslu i pogled na sumoran, kišni grad nisu mi izgledali kao naročito inspirativno društvo, ali se mom fotiću učinilo da se i iz toga može izvući štogod zanimljivo. pa je provirio kroz prozor. njušnuo po simsu. hrabro zašao u carstvo kapljica i pronašao krajnje zanimljiv svet, prepun mitskih bića i (ne)izumrlih životinja.