ne pišem.

Уобичајен

uglavnom. čak i kad pišem, to su tek crtice razbacane po papirima koje presavijem tako da više ne vidim tekst, pa bacim na gomilu sličnih, ranije pisanih. prođu meseci da ih ne razmotam, a kad to uradim obično je kasno da se nastavi nit razmišljanja, ili se sve promenilo, ili sam se ja predomislila…

često pišem samo u slikama. klizim po površini. nemam snage da se poduhvatim dimenzije dubine. poređam sve u niz fotografija, pa prosto opišem šta se tu vidi. uzgred, to je retko ono što zaista fotografišem.

na stolu mi je već nedeljama roman Daše Drndić. Dašu čitam u malim porcijama, jer je prepuna opasnih sastajaka. koncentrovana i jaka, potencijalno eksplozivna i razorna – i na prazan i na pun mozak. u malim dozama, nedvojbeno je lekovita. obožavam što je poštena i beskompromisna. naravno, to mi istovremeno donosi i snažan strah: od palanačke ustajalosti, od manjka smisla ili njegovog potpunog izostanka, od starenja, od promena koje nas uhvate u kovitlac pred kojim smo nemoćni, kao u srce tornada, od sitnodušja, od sopstvene savesti, od preispitivanja, od nedostaka istog.

ima jedan limanski stan koji mi izaziva jezu. ne baš stan, samo njegovi prozori. primetila sam ih jedne subote pre više meseci, dok sam čekala da se sastanem s kumom pred zgradom u kojoj stanuje. desetospratnica pored ni po čemu nije neobična. u prizemlju zgrade je lokal u kom je otvoren mini-market, a onda sledi uvis naslagan niz blokova, bez ikakvih ukrasa, uz dosadne terase sa ugrađenim betonskim žardinjerama. lego-kocke zlatnog doba socijalizma i arhitektonskog poimanja idealnog staništa za urbani proletarijat. jedino zanimljivo u celom prizoru bilo je to što se u nekim prozorskim oknima ogledalo izlazeće sunce i zaplavljeno nebo. zbog toga sam i primetila niz slepih prozora na petom spratu. trgnuli su me. mislim i bukvalno. svi ostali prozori su izgledali kao oči kojima stanovi posmatraju svet, širom otvorene ili delimično sklopljene, neki su čak i namigivali, u zavisnosti od toga imaju li roletne i jesu li one skroz ili napola dignute. bilo ih je i još uspavanih, sa sasvim spuštenim kapcima. no, ovo je bilo nešto sasvim drugo. na tim prozorima nije bilo roletni, a preko svih su navučeni beli zastori, ali ne od zavesa ili venecijanera, nego kao da su od rama do rama svakog prozora zakucani prljavo beli pak-papiri. slika je ostavljala sablasan utisak. tada sam prvi put primetila slepe prozore i pomislila da bi im dobro došle crne naočare. pomislila sam i da se stan možda renovira, pa su zastori verovatno samo deo tog procesa. no, prošli su meseci, a ništa se nije promenilo. postojana sivkasto-bela skrama na očima jednog limanskog stana je nešto što mi magli pamet. ne dokučujem šta me toliko uznemirava: činjenica da je neko iz svoje svakodnevice temeljno odstranio običnu, ali i osnovnu komunikaciju sa okruženjem kakva je pogled kroz prozor? ili postavka po kojoj je u tom stanu zamračenost osnovno agregatno stanje?

da li zato čitam romane? prikupljam priče ne bih li dobila dovoljno materijala za razne nošnje koje su ljudi u stanju da obuku? odavno znam da nije stvar samo u ogledanju. ma koliko čitanje knjiga u osnovi bila samotnjačka aktivnost, biće da ja pri tome tragam i za odgovorom na pitanje šta je s one strane slepih prozora.

Advertisements

12 responses »

  1. Ova „postavka po kojoj je… zamračenost osnovno agregatno stanje“ je daleko šire rasprostranjenija… Realno stanje, na žalost.

  2. pada mi na pamet i zamračenost kao poželjna za vreme bombardovanja…
    … ako ćemo pravo, i dalje smo bombardovani raznoraznim gadarijama, toliko se nismo makli iz takve postavke da me skoro čudi to što više ne viđam i one prozore unakrst izlepljene širokim maslinastim trakama. drago mi je što ih ne viđam, ali me žalosti realno stanje.

    • problem je što i u žmurenje ostaje utisnuta viđena slika. ako ona pokrene niz asocijacija ili neki drugi mehanizam kojim se mozak zauzme na zadatu temu, nema tu bega… na sreću, nisu to uvek tužne priče.

  3. Preko puta mene, na istoj visini je jedan stan koji mi izaziva sličnu nedoumicu: njegovi prozori su uvek mračni, godinama neoprani, bez zavesa. Danju, kroz njih se naziru neodređene gomile predmeta koji izgledaju kao da je to napušteno skladište nepotrebnih stvari. Juče, prvi put za nekoliko decenija, kroz te prozore je dopirala svetlost. I videla sam: opremu za kampovanje, bicikle i još koječega što nisam mogla da identifikujem. Cikloputnici su se vratili sa ture oko sveta? Stan je promenio vlasnika? Čak sam u trenutku imala ideju da je taj stan baza neke špijunske organizacije. :D Pogled na prozore solitera mi uvek dozove hiljade pretpostavljenih priča.

    • cikloputnici upravo pristigli s puta oko sveta..:) baš mi se sviđa tumačenje!
      jeste, soliteri su neiscrpan izvor inspiracije, kad si već osuđen da komšiluk gledaš s (pre)malog rastojanja. zgrada ka kojoj su okrenuti moji prozori dovoljno je udaljena da se baš ne osećam voajerski, ali je i dalje i preblizu za moj ukus. no, kad je već tako, ni ja ne odolevam porivu da smišljam priče. ma, nametnu se same.
      nedavno sam primetila jednu do krajnosti doteranu terasu, do savršenstva kakotrebnu: preko vrata i prozora koji izlaze na nju, od poda do plafona je spuštena neka bela ‘roletna’, da se ne kvari utisak ‘zida’. tu je trodelna baštenska garnitura od bambusa: dve zaokrugljene stolice i dvosedić, sa debelim, desetosantimetarskim jastucima (odokativna procena, ali se ne bih začudila da su i deblji), belim. između sedalica je mali sto. na njemu nešto kao skulptura. ne domašujem šta predstavlja. izdaleka liči na mini-vodoskok, crni. kako nikakvog smisla nema da je to stvarno fontana, proglašavam stvar kipićem. sve to natkriljuje platnena tenda ofarbana u prugice sladolednih nijansi, kojoj na vetru lepršaju nareckani krajevi. sliku upotpunjuje niz žardinjera uz ogradu, tačno šest zelenih sandučića sa naizmenično belim i crvenim pištikama ili petunijama. sve je zastrašujuće pod konac. plaše me ljudi koji žive sa preurednom ‘fasadom’. kontam da je u njihovom svetu svako iskakanje iz koloseka lako proglasiti za bolest, za zarazu kojoj treba stati na put… prepoznajem svoj strah u rečenici pomenute Daše Drndić: „Ovdje ima mnogo urednih ljudi ali, hvala bogu, pronašla sam i nekoliko neurednih.“

  4. U jednom sopliteru sam ja, a s prozora gledam na jedan isti takav (i zovu ih „bliznakinje“). Nekad sma crtao figure od upaljenih svetala… :) Lepo te videti u slovima, makar svraćala i na trenutke, mahove, mrvice…

  5. :)
    ma, biće da hoću, upravo kod Grofovskog ponovih Vonegatovu misao kako smo ovde samo da bismo mlatili praznu slamu.
    pratili mraznu dramu?
    platili faznu galamu? :D
    p.s. i ja bih se često vratila u klikerašicu, ali mi to ovde ne uspeva tako lako kao na klikeralištu. mimoilaženja neka, šta li…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s