zamisliš ga…

… kako ulazi u sobu, toliko brzo da se atomi vazduha prestrojavaju u formaciju za vetar, i bez da išta progovori, čitaš kako u sebi oblikuje pun, melodičan zvuk, s mnogo mekane, orkestrirane, pozadinske buke. ne umeš da objasniš zašto reči, koje su ti inače važne, koje oduvek dočekuješ kao male prinčeve i obasipaš podaničkom pažnjom, odjednom nisu bitne. kojim je mehanizmom margina u knjizi života postala bitnija od onoga što na stranici piše? belilo margine idealno je da ove večeri odglumi bioskopsko platno na koje će projektor imagincije ispaljivati slike umesto suvislih, smernih rečenica, rečenica dostojnih usplahirenih srednjoškolki, ili kućanica, ili onih istrgnutih iz kurtoaznih korporativnih razgovora, liftovskih rečenica, vremenskoprognozerskih rečenica, rečenica popunjavanja praznine kojom se praznina samo širi. dakle, praznina se ne da popuniti (samo) rečima. zato…

… kao da imam(o) 29 godina, kao da se budiš u nedeljno jutro, a neko u stanu već peče hleb i miris se širi posvuda, kao da ti je usamljenost znana samo kao kategorija iz psihološke literature i pesama, kao da je svaki dan generalna proba najboljeg, kao da imaš stotinu ruku, pa ljudima usmeravaš pažnju na stotinu detalja odjednom, gle ono, pazi tamo, pogledaj ovamo!

… i eto te, spremnog za ljubav, u stavu krajnje srčane pripravnosti, bez straha, bez sećanja, bez tegova, bez tragova ujeda i ožiljaka, stojiš uspravan pod vedrim nebom dok ti sunce tetovira zenice, utiskujući u svaki tvoj pogled zrakaste, žute osmehe.

:)

—