IGRE (BEZ) GRANICA…

Уобичајен

naučila sam (mada biva da zaboravim, pa bi mi koristio podsetnik) da se i nonsensi (najčešće) mogu konzumirati u malim porcijama. mislim najpre na sve one bedastoće kojima me svakodnevno zasipaju na poslu. tek nedavno sam skontala da, čak i kad užasi stignu bujično, obično ima mesta i vremena za kakvu-takvu trijažu, ne moraju se svi progutati u jednom zalogaju. mogu da ih žvaćem jednog po jednog. naravno, kad je toga previše, svejedno me spopadne mučnina, ali me i ne čudi, ta biva i kad se čovek prejede onoga što voli, kako ne bi s onim što mu se silom gura… al’, naposletku samo ispljunem koštice il’ koščice, uglavnom ne moje, pa se okrenem i probam da u montaži za taj datum sredim da mi se za ostatak dana namesti friška traka.

—  

razmišljala sam o granicama. o svojstvu omeđenosti. o surovosti i velikodušnosti postavke u kojoj se čoveku kaže (ili prećuti, ali lebdi neizgovoreno toliko jasno da vrišti) da mu je ostalo toliko i toliko života. na stranu mogućnost greške, na stranu individualne priče, na stranu čuda… molim se zdušno da sve to ostane u igri u realnosti, jako to hoću, ali sad mislim o tome koliko smo bahati za redovnog toka stvari, dok nas zdravlje služi i ništa ne nagoveštava da ćemo biti ometeni u beslovesnoj nakani da još xy godina, do penzije ako treba,trpimo jebene sitničavosti šefova koji urođenu dnevnu dozu zlobe moraju da iskale na svoje uposlenike. dokle smo spremni da idemo u arčenju blagoslova onih sati kada nas kod kuće s radošću dočeka neko naš a mi, izmrcvareni besmislicama, to nismo u stanju čestito ni da registrujemo? treba li stvarno nešto tako radikalno, nešto tako jezivo kao što je ’presuda’ da je vreme ozbiljno omeđeno, da bi se čovek probudio? fol smo svi svesni smrtnosti, ali intimno, najdublje,detinjasto držimo da nije vreme da se o tome razmišlja, da će nam se valjda kockice same poslagati kad za to dođe čas, kad mudrost i pomirenost u budućnosti, u nekoj našoj dubokoj starosti, sklope fini pakt koji će nam popločati spokojni iskorak sa scene.

ne sme(m) to više tako. život iza paravana ’glumljene’ besmrtnosti je prilično bedan i kukavički. previše se vremena troši na kolebanje i strahove, na povlađivanje lažnim autoritetima zarad mira (iliti sigurne plate) u kući, na inertnost i propuštanje.

vreme je da osvestim svoje vreme.

da mu dam sopstveni oblik.

da ga ne gubim u traženju idealnih postavki, jer su one retke i uglavnom nisu plod našeg truda, najčešće se dese same od sebe.

da datosti premerim svim svojim veštinama i u prostor koji imam rasporedim unutrašnji nameštaj na način koji će me najmanje žuljati.

da se opustim kad je prilika.

da oprostim sebi kad treba.

slušam Koena ovih dana (jer nas je divni gospodin, na pragu 80-og rođendana častio novim albumom). poklonila sam Koena ovih dana (Omiljena igra se nastanila u još jednom meni dragom kutku). pronašla sam opet Koena (neočekivano, poster ’sa dva lica’ kupljen posle maestrovog bg-koncerta, pojavio se tamo gde ga nisam očekivala. uramiću ga. nisam još odlučila koja će mi njegova strana biti zidni okidač smisla: da l’ onaj s beretkom ili sa šeširom? onaj s kojim sam pila vino il’ onaj s kojim bih mogla plakati? onaj koji ume život ili onaj što razume smrt?).

11 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s