JEDAN ZA SVE…

slušam Rikardu, dopada mi se njen glas i to kako njime za(p)odeva svoje emocije i dotiče tuđe. poneta njenom muzikom, počnem da sklapam lične tonove. da samoj sebi pričam priču. red je da to bude o nečemu što dobro poznajem. dakle, mogu samo o sebi.

arhitektura slučajnih elemenata vodi me od tačke do tačke, kao u onim zezalicama iz dečjih časopisa kad je slika skrivena dogod se, u sledu brojeva koji diktiraju redosled spajanja, ne povežu sve zadate koordinate. uhvaćena u zaverenički naum sopstvenog mozga, u igru uključujem: šemu parketa složenog u bod riblje kosti, lavirintske ornamente crteža na prozorskim zastorima, ljuljuškajuće nabore plave zavese iza bine, slučajno sklopljen savez kariranih dezena na košuljama četvoro ljudi ispred mene.

način baratanja svim tim detaljima zabavlja me i budi, odjednom nadahnjuje sva ta obična stvarnost okruženja, dok se u sve naoko slučajno, kao vezivno tkivo smisla umeću sekvence iz Rikardinih pesama, reči nanizane iz samoće, panike, grada, slobode, pustinje, putovanja, traganja, ljubavi… reči uvek građene od istine, i sazdane od tog divnog ženskog glasa, na trenutke ranjivog i setnog, a onda opet drskog, snažnog i buntovnog.

poznat mi je taj proces. to stanje koje me spopadne kad mesto i događaj primam kao idealan doživljaj za tekući trenutak, kad nema raskoraka između osećaja i njegovog poimanja, kad mi ništa ne štrči, kad jedno uz drugo neki prostor i ja idemo kao ruka i rukavica. problem je što me to bez greške vodi i s one strane ogledala, pa stvarna ja prebledim od sramote pri susretu sa onom k. iz paralelnog života koja se nije zajebala na albukerkijskoj raskrsnici, te je umesto zvanja pravnice odabrala da ostane pripravnica u sasvim drugoj životnoj postavci, u nekoj umetničkoj radionici, u tkačnici reči, u fabrici boje, u foto-laboratoriji…
… pa od te pripravnice dosad postao neko čiji se život ne odlikuje uglancanim navikama i pričom koja izaziva pažnju, ali bar ne laže sebe svakog bogovetnog (radnog) dana… pomislim to svaki put kad se sretnemo!
ipak, sinoć, dok sam smo se tako gledale, ja i ona koja nisam postala, shvatila sam da imamo bitno polje preseka, jedno suštinsko preklapanje, mesto na kom bi i ta druga smesta pristala da bude u mojoj koži.
zaslužan za taj zaključak stajao je pored mene, slušao je Rikardu kao i ja, i na račun toga pleo neke sopstvene misli, ali prste preplitao sa mojima, a kad bi me pogledao, i bez razmenjenih reči znala sam sve što treba da znam.
smeškala sam se jer bi se i ona, umetnička k. jednako i iz istih razloga zaljubila u njega, i istu ovu ljubav vodila sa sobom kud god se denula sa svojim životom. ok, s njom bi sve to verovatno izgledalo malo drugačije, ali ne suštinski različito, ne na način koji mene ovakvu diskvalifikuje.
smeškala sam se jer, čak i uz mnoge pogrešne izbore koje sam napravila, ispada da nisam odustala od nepristajanja da živim sa nekim ko me ne nadahnjuje, sa nekim ispraznim, tupim, s nekim osakaćene mašte i ugašenih čula.
smeškala sam se zbog uverenja da će, tamo gde mi je ljubav, (za)uvek morati da ostanu i: igra, istraživanje, radost, glad, strast, podrška, otvorenost… i nemanje pojma gde nas sve to može odvesti, ali uz imanje želje da se uprkos tom neznanju ide dalje, uvek sve dalje.