troje u vožnji biciklima krivudavom šumskom stazom,
žena koju iz zavrtložene ulične gužve izdvaja izgubljen pogled i mekanost načina kojim je njen dugi vrat omotan ešarpom,
par usred svađe pored jezerca u parku,
ljudi u neveštom mimoilaženju i sudaranju na vratima tržnog centra,
lopta u momentu proletanja kroz obruč koša u školskom dvorištu,
čovek uz ogradu sa sedim brkovima i kosom, ali ne i obrvama, one su ostale svetlo smeđe,
novinarka zabrinutog izraza lica dok ispred višespratnice sa ogledalskom fasadom postavlja pitanje važnom sagovorniku (sa takođe ogledalskom fasadom),
porodične fotografije poređane po policama bogate kućne biblioteke,
beba koja se sama, gugučući uspavljuje, pod raspevanim ringišpilom plišanih igračaka,
sudar čaša dignutih u zdravicu nad praznično postavljenim stolom,
dvoje dece jednocifrenih godina izvaljene na trosed pred televizorim kog je odavno pregazilo vreme, dok se na ekranu smenjuju kadrovi crno-belog vesterna,
skakutavi hod crveno-belog ruskog hrta po pločniku umivenom kišom,
uz hrtoliku vlasnicu u beloj bundi od veštačkog krzna i s kosom ofarbanom u crvenu nijansu istovetnu sa bojom dlake njenog psa…
… svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je – ljudska.
Alana bez zemlje klikera 
Frame by frame.
da.
svaka sličica je poput nadzemnog dela biljke čiji se koren grana u mnoštvo pravaca…
ponekad, kad sam prazna i dezorijentisana, mašim se daljinca i napravim đir kroz televizijske kanale, ili izaberem nekoliko knjiga pa ih nasumice otvaram i čitam odlomke na koje mi prvo padne pogled.
nabacane jedna preko druge, slučajno sklopljene slike često imaju šta da kažu, počaste me zanimljivom pričom, podvuku poentu, trgnu me, prestroje neke unutrašnje nemire na prave koloseke i vrate mi mir. šapnu mi da je svet u redu i da će njegovo ustrojstvo, uprkos mnogim ružnim licima kojima nam se skakodnevno predstavlja, uvek u osnovi imati beskrajno more lepote.
tvoje reci u neskladu izmedju zbilje i sna :)
Uzvraćam ti osmijehom… :)