beogradska hronika… :)

samo da primetim da je večeras

košava iskonfetirala kolovoze suvim lišćem,

i da je prizor bio čisto praznični.

—

ali, nisam htela o tome.

htela sam o prošloj suboti.

subota u Beogradu bila je divna.

buđenje u svitanje i klackanje starim putem.

pešice ka odredištu, uz svraćanje u pekaru

gde te oslovljavaju sa komšinice

i uz osmeh pakuju najmirisnije hlebne prutiće

sa koturima maslina utisnutim u testo.

kafa u bašti restorana s nazivom

što priziva uspomene na prošlo letovanje,

ono na kom se nisam okitila ohridskim biserima,

ali jesam svim mogućim ohridskim legendama,

što ispričanim, što taknutim bez priče,

u spokoju klupa senčenih krošnjama četinara,

u portama crkvica bez ograde i čuvara,

uz još jednu česmu koja će mi pružiti

osveženje za nastavak puta kroz vreo dan.

i onda sve te knjige.

najpre deo sa vremešnim izdanjima,

onima koje je pregazilo više pari očiju

pre nego što su se našle pod mojim prstima,

i onima koje je samo pregazilo vreme,

pa iako davno objavljene izgledaju kao nove.

ne uspevam da ih pogledom obuhvatim,

mada bi tačnije bilo reći zagrlim,

onoliko brzo koliko bih htela,

prelećem ali se i saplićem, vraćam,

osmehnem se kad ugledam poznate,

rođene sestre istih onih koje imam kod kuće,

tu miriše knjiškomoljački, miriše teško,

na momenat me guši sva ta otežala hartija,

pijana od prašine, vlage i pamćenja.

pa onda iskorak u novotarije,

knjige glatkih korica i snežnih stranica,

knjige kojima je ovo tek prva stanica,

knjige mala deca, knjige pune očekivanja,

knjige nade, straha, besmislica, ludosti,

sve na gomili, hrpovito, sve i posvuda,

hodamo, ne stajemo, smejemo se, ne prestajemo.

posle idemo u grad, punih ruku i srca,

zalazimo u pab sa jednostavnim nameštajem

i pristojnom muzikom,

ljudi za susednim stolom jedu,

pred njima su tanjiri sa običnim jelima,

obilne porcije kobasice na krompiru,

kasnije će naručiti i palačinke.

naručujemo piće, poručujemo prijateljima

gde smo i koliko ćemo tu biti,

pa oni dolaze, popunjavaju prostor i dušu

lepim pojavama, i razgovorom, i smehom.

onda se zaputimo ka Slaviji,

tamo nas čekaju kumovi,

kasni ručak ili rana večera

u jednom ušuškanom vračarskom stanu,

ko stvorenom da se uvrača atmosfera

za pamćenje, za lečenje posrnulog duha,

za podsećanje da tamo negde postoje

ti ljudi koji jedno drugom tako dobro stoje,

i koji svoje dobro rado dele sa bliskima,

a mi smo bliski, čak i bez posebnih zasluga

tako smo tretirani i ugošćeni, tako voljeni.

kad krenemo kući, sa nama putuje

i jedna fantastična slika grada

puna krovova i fasada apsorbovana

kroz filter ružičasto-plave duše,

i putuju pokloni za rođendane,

što prošle, što tek dolazeće,

i putuje tegla ukiseljenih crvenih paprika,

čiji sadržaj s guštom omaljujem već danima,

i ni sa kim ga ne delim…