nestale su sredine.

Уобичајен

svet živi u sudarima krajnosti,

u ukusima od kojih ne trne jezik,

u utiscima od kojih ne trne mozak,

ne pronalazi (n)išta dostojno pažnje,

kakva izopačenost.

*

tutnjanje odlazeće oluje

u svežini vazduha kojim se puni soba,

zvuk guma sa mokrog asfalta

i bare koje postaju prskalice

što gase usijane moždane završetke,

kakvo olakšanje. 

*

glas pevača sveden na šapat,

na šuškave suglasnike i progutane vokale,

na slutnju pretvaranja u šta god bih da budem,

na mladost koja za domicilnu adresu

naprasno opet prijavljuje moj krvotok,

kakvo obećanje.  

*

polomljena stakla i kvrcnuti klikeri,

kaleidoskopska predstava bez gledaoca,

buvlji cirkus i karusel s početka XX veka

zab(o)ravljeni u nekom muzeju igračaka,

ruke od nekad postale su zauvek,

kakva tuga.  

*

mešanje mojih stotinu rukavaca

sa nekoliko njegovih glavnih tokova

zažubori dok me hvata nesuvislost sna,

i zavijuga dok u stan hrli suvislost dana,

kakva preplavljenost.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s