zavidim nam i dalje…

Уобичајен

… jedina bitna promena u četiri godine koje su nam se razbaškarile u životima otkako je ovaj zapis prvi put objavljen je to što više nema potrebe za iznalaženjem načina za premošćavanje vremensko-prostornih barijera ne bih li stigla do pomenute sobe. sada je njegova soba i moja. :)

zašto mi sad svako ‘o’ izgleda kao meta u koju treba da se ispalim, ili k’o zapaljeni obruč kroz koji treba da preskočim, pa ako uspem možda i uskočim, možda pronađem način da premostim dimenzije, da se zavučem u tvoju sobu, i glavu, i krilo…

zašto mi trenutno sve izgleda tako nemoguće smisleno i tako besmisleno moguće?

zašto mi svaki kadar – moji spojeni prsti, naslagane knjige, tanjir s mrvicama, zaokružen kalendarski datum, zvuk veš-mašine, direrov nosorog, draganina lala, kineske kutije, poispadale mandarine… sve! izgleda kao odlična početna sekvenca za film o tebi?

… celi dan balavim nad nama, pravi mi zazubice to što smo tako ukusan miks, cela ta komplikovana harmonija izvedena iz jednog poteza, bez ijednog suvišnog pokreta, skoro plesno, kao kad ubereš jabuku, obrišeš je rukavom i zagrizeš, kao kad, izbegavši potez peska zaražen muljem, čučneš uz samu vodu i rukom pomaziš one minijaturne dine u dunavskom plićaku, kao kad legneš na betonsku kosinu nasipa i u pogled useliš zidove plavog neba i drveni nameštaj topoline krošnje iz koje vetar glasa da zauvek ostane(te) tako, jer ’ako ovo nije lepo, šta jeste?’… zavidim nam, moglo bi se reći.

:)

4 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s